Uvod
Odrasla sam sa majkom koja je bila bolesna. To je bila jednostavna istina koju sam prihvatila od malih nogu, ali je postojala duboka bol iza tih reči. Majčina bolest, šizofrenija, obeležila je moj život, oblikovala ga na načine koje nisam mogla da razumem dok nisam odrasla. U svom eseju, autorka Kler Vitfild deli emotivan i duboko ličan uvid u to kako izgleda odrastanje uz osobu koja pati od duševnih poremećaja. Kroz sećanja, kroz bol i kroz pokušaje da pronađe izlaz iz situacije, Kler otkriva kako nas prošlost proganja, ali i kako suočavanje sa njom može biti ključ za izlazak iz toga.
Razrada
Od trenutka kada sam rođena, bilo je jasno da moja mama nije kao druge majke. U našoj porodici, tema majčine bolesti bila je nešto o čemu se otvoreno govorilo, ali na način koji je trebalo da nas zaštiti. Uvek je postojao naglasak na tome da budemo nežni i puni razumevanja prema njoj, jer je ona bila bolesna. Odrasla sam u atmosferi emocionalne nestabilnosti, gde su nagle promene raspoloženja i izlivi besa bili svakodnevica. Manipulacija i emocionalna tortura su postali sastavni deo mog života, ali kao dete nisam znala da nešto nije u redu. Smatrala sam da je to normalno, jer je moj svet bio prepun tih haotičnih situacija.
Iako nisam shvatala pravi uticaj njene bolesti na mene, s godinama sam postajala sve svesnija da je moj život daleko od uobičajenog. Moja majka je bila osoba koja je očajnički želela biti u centru pažnje, čak i na račun svog deteta. Njene reči bile su oštre i bolne, a njena nedostatak ljubavi postajao je očigledan.
Sećam se trenutaka kada sam pokušavala da od nje dobijem barem malo pažnje. Kao malo dete, gledala sam druge majke koje grle svoju decu i poželela da moja mama bude kao one. Ali umesto ljubavi, dobijala sam odgurivanje i zle reči. To su bile reči koje su mi se urezale u pamćenje i ostale sa mnom do kraja života. „Nikad ništa od tebe neće biti“, govorila bi mi, i te reči su postale moj svakodnevni teret.
Moj otac je bio čovek koji je bio prisutan u našem životu, ali nije znao kako da se nosi sa situacijom. Trudio se da pomogne, ali kako je kontrola nad njom izmicila, počeo je da beži u alkohol. Iako je bio tu, bio je slab i često se povlačio u ćutanje, bežeći od stvarnosti koja je bila previše bolna za suočavanje. Moji roditelji nisu uspeli da se suoče sa problemima, a ni ja nisam im mogla pomoći. Majčina bolest je bila neprihvatljiva stvarnost sa kojom smo se svi morali nositi.
Kada je mama obolela od raka pluća i konačno je došla kraj njenog života, osećala sam da me nešto oslobađa. Iako su moj brat i sestra tugovali, u meni je rastao osećaj olakšanja. Sloboda koju sam želela godinama bila je napokon tu. Ali, to oslobađanje nije bilo bez svojih posledica. Po povratku kući nakon sahrane, osećala sam kao da je sve počelo da mi se raspada. Nesanicu su zamenili napadi panike, a njene reči su počele da mi odzvanjaju u glavi. Telo mi je počelo da otkazuje, a stresa je bilo toliko da su me lekari dijagnostikovali sa Hašimoto sindromom, bolešću štitne žlezde.
Suočavanje sa prošlošću postalo je neizbežno, ali nije bilo lako. Njena bolest me je proganjala čak i nakon njene smrti, i te reči koje je izgovarala, bile su moj dnevni toke, moj okovi. Počela sam da se povlačim, da pijem kako bih zaboravila i da ignorisem sve što se dešavalo oko mene. Porodica se počela raspadati, a ja sam postajala senka osobe koja sam nekada bila.
Zaključak
Nakon mnogo godina bola i stresa, shvatila sam nešto ključno: nisam se oslobodila. Njene reči su postale moj sopstveni glas u glavi. Postala sam ono što sam toliko mrzela. Bilo je potrebno mnogo vremena i terapije da bih počela da se vraćam, da bih naučila da kažem „ne“, da bih počela da volim sebe. Iako su simptomi šizofrenije koje sam nasledila bili zastrašujući, nisam odustala od svoje borbe za normalnost.
Terapija, razgovori, i suočavanje sa stvarima koje su me progonile pomogli su mi da se oslobodim i da ponovo pronađem sebe. Naučila sam da je najvažnije da volim sebe, čak i ako to znači suočavanje sa prošlim bolima. Možda me je život kaznio, a možda mi je samo pokazao put ka izlečenju, ali sada znam da je najvažnija stvar u životu – briga o sebi.
