Dušanka Dobrijević je žena koja je svoj život posvetila životu na selu, suočavajući se sa brojnim izazovima koji su bili deo svakodnevice njenog kraja. Njena priča nije bila obična, iako su mnogi ljudi u njenom okruženju, kao i novinar Joško koji ju je opisao, bili duboko poštovani način na koji je živela. Dušanka je, poput svog oca, pojala konje i ostala verna tradiciji koju je on započeo, uprkos tome što su joj muški poslovi često donosili poglede i komentare u društvu.
Početak života i porodična tradicija
Dušanka je rođena kao druga ćerka Dušana Dobrijevića, u vremenu kada je život na selu bio težak i surov. Iako je odrastala u teškim uslovima, porodična ljubav i radna disciplina bili su osnovni temelji njenog života. Od trenutka kada je bila mala devojčica, Dušanka je imala snage da se suprostavi tradicionalnim ulogama koje su bile očekivane od nje kao žene. Dok je još bila mlada, zarekla se da se neće udati, jer je više volela da obavlja muške poslove, što je bilo neuobičajeno za devojke tog vremena.
Jedan od najvažnijih trenutaka iz njenog života zabeležen je u priči koju je njen otac često prepričavao. Godine 1933. dok je napajao konje, iz kuće je začuo prvi plač svoje druge ćerke. Ovaj trenutak je, iako običan, postao simboličan za njenu životnu borbu i upornost koja je pratila njen život do kraja.
Obrazovanje i težak život na selu
Dušanka je bila prva pismena osoba u selu, što je u to vreme predstavljalo istinsku nadu za bolji život. Upisala je učiteljsku školu u Kninu, gradu koji je bio udaljen samo deset kilometara od njenog sela. Iako su joj se otvarali novi horizonti, sudbina joj nije dozvolila da se oslobodi životnih teškoća na selu. Na kraju je, iz različitih razloga, ostala u svom domu, posvećena porodici i svom životu u selu.
Joško je zapisao da je Dušanka ostala na selu zbog muških obeležja koja su se, kako je odrasla, sve više isticala. Kada je bio upitao zašto se nikada nije udala, Dušanka je sa osmehom samo rekla: „Aj, đavo!“ To je bio njen način da se nosi sa životom i svim izazovima koje je nosio. Nisu je zanimali momci, niti je ikada pokazivala želju za brakom, što je bila još jedna karakteristika koja je činila njen život specifičnim.
Rat i gubitak sestre
Život Dušanke Dobrijević nije bio lak. Tokom rata, bila je ranjena, ali je, na sreću, preživela. Nikada nije plakala zbog svoje sudbine, već je nastavila dalje sa životom. Ona je bila tvrdoglava i verovala da je to mesto, to selo, njeno istinsko domaćinstvo, i da je njeno postojanje tu utemeljeno na prošlim generacijama koje su boravile na tom istom tlu.
Dušanka je imala tri sestre. Starija sestra Đuka, koja je bila tri godine starija, sahranjena je od strane Dušanke, što je za nju bilo izuzetno emotivno iskustvo. Komšije su često komentarisale da je i Đuka imala muške osobine, ali to nikada nije bilo javno priznato. Dušanka nikada nije poricala ni sakrivala te činjenice, niti je želela da ih maskira.
Mlađa sestra Jovanka je otišla iz porodičnog doma i započela svoj život u braku, dok je Dušanka ostala u selu, brinući o svojoj majci Stevani koja je, sa godinama, postajala sve starija i zavisna od nje.
Život u tišini i prihvatanje sudbine
Iako je život Dušanke bio obeležen gubicima i mnogim preprekama, ona je uspela da sačuva svoju unutrašnju snagu i spokoj. Smrt Đuke bila je jedan od najvećih gubitaka za Dušanku, ali ona je znala kako da se nosi sa njim, bez suvišnih emocija. Nastavila je sa životom, sa brigom o konjima i sa ljubavlju prema svojoj majci.
Dušanka je bila žena snažna kao stena, ali istovremeno i nežna. Niko nije mogao da je shvati odmah, jer je njen fizički izgled i glas često zbunjivao ljude. Tokom rata su je vojnici gledali sa nepoverenjem, misleći da je možda muškarac prerušeni u ženu, jer njena spoljašnja pojava nije odgovarala tradicionalnim normama o tome kako žena treba da izgleda. Međutim, ona je sve to podnosila s posebnom hrabrošću.
Zaključak
Dušanka Dobrijević je bila žena koja je svoj život posvetila tradiciji, borbi sa životnim nedaćama, i brizi o porodici. Njena životna snaga nije bila u rečima, već u delima. Dušanka je ostala verna selu, svom nasleđu i preminulim precima, nikada ne skrećući sa svog puta, uprkos svim izazovima. Iako su je ljudi gledali sa nepoverenjem, ona je bila snažniji od svega što je sudbina pred nju postavila. Njen život ostaje simbol hrabrosti, postojanosti i ljubavi prema zemlji koja je njen dom.
