Vojka je odrasla u teškim okolnostima, prošla kroz mnoge životne borbe i osetila gorčinu života. Rano se udala, imala decu, ali brak joj nije bio ono što je zamišljala. Ipak, nije dozvolila da je život slomi. Borila se svim silama kako bi obezbedila deci bolji život nego što je ona imala. Njen život je bio posvećen tome da deca ne osete nedostatak. Po ceo dan je radila, bila je više gladna nego sita, sve da bi izbegla da njeni naslednici žive u siromaštvu. Međutim, sudbina je imala svoje planove i uskoro je došla bolest koja je počela da je paralizuje.
Prvo su to bile sitne tegobe, poput umora, slabosti u rukama i nogama, vrtoglavica. Vojka je pomislila da je iscrpljena od života, da je to samo posledica dugotrajne borbe. Međutim, simptomi su postajali sve ozbiljniji, a njeno telo je postepeno gubilo funkcionalnost. Iako je oduvek bila snažna i samostalna žena, sada je morala da se suoči s činjenicom da više nije gospodar svog tela. Nakon niza medicinskih pregleda, dijagnostikovan joj je tumor na mozgu, što je dodatno pogoršalo njeno stanje.
- Vojka je tokom celog života verovala u svoju decu. Radila je za njih, žrtvovala se i trudila da ništa ne oskudeva. Iako je ostala rano udovica, podigla je troje dece bez ičije pomoći. Ni kiša, ni sneg je nisu zaustavili u njenom naporu da obezbedi bolji život za svoju decu. Kada je napokon osetila prve znakove bolesti, smireno je očekivala da će deca biti tu za nju, kao što je ona uvek bila tu za njih. Međutim, ubrzo je shvatila da će morati da donese tešku odluku.
U trenutku kada su simptomi postali nepodnošljivi, kada više nije mogla da se kreće bez pomoći, odlučila je da prepiše kuću svom najstarijem sinu. “Sine, ti ćeš se brinuti o meni, a ja tebi ostavljam sve. Ionako je to tvoje, neću ga nositi sa sobom kad odem,” rekla je. Njena očekivanja bila su jednostavna – verovala je da će joj sin, kao odrasla osoba, pomoći. No, ni u najgorem snu nije mogla da predvidi kako će se situacija razviti.
Početno je sve izgledalo u redu – sin je dolazio, donosio joj hranu i pomagao joj oko osnovnih stvari. Međutim, uskoro je počeo da izostaje, izgovarajući se na posao i obaveze prema deci. S vremenom je sve manje dolazio, a onda je prestao da joj plaća čak i osnovne potrebe, poput struje. “Nemam sad, biće sledećeg meseca,” govorio je, ali mesec nikada nije došao. Vojka je ostala sama, u svojoj kući, koja je postepeno postajala sve hladnija i mračnija.
U trenutku kada je pomislila da je zaboravljena, da će umreti sama, pojavila se neočekivana pomoć. Nije to bio niko iz njenog kruga, nego njen otac – stari, iznemogli čovek, sa drhtavim rukama i leđima koje su bolele više nego njene. Iako nije imao snage za sebe, on je bio taj koji je dolazio, donosio joj hranu i topli čaj, pomagao joj da se presvuče, kupao je, hranio. Iako je bio slab, stari otac je pružao ljubav i pažnju koja joj je bila potrebna, postajući njena jedina podrška.
- Dok je Vojka ležala u mraku, sa svojim ocem pored sebe, pitala se kako su deca mogla da je zaborave? Kako je mogla toliko verovati u njih, samo da bi je izdali u trenutku kada im je najviše trebalo? Ali istina je bila surova. Ponekad, oni koje volimo najviše, oni kojima pružamo sve, budu ti koji nas najviše povrede. Međutim, roditeljska ljubav, ona prava i neizmerna, nije nikada nestala. Nikada ne prestaje, nikada ne odlazi, i nikada ne ostavlja.
Vojkin otac joj je rekao: “Ćero moja, neću da te ostavim. Dokle god sam živ, ja ću se brinuti o tebi.” U tom trenutku, Vojka je shvatila da je jedina prava ljubav ona roditeljska – neograničena i neprestana. Iako se osećala poniženo, slomljeno, kao dete koje zavisi od roditelja, njen otac joj je pokazao da ljubav roditelja nema granica. “Kad roditelj voli, nema granica i pravila. Samo ljubav.”
Tokom dana, dok joj je pomagao sa svakodnevnim obavezama, Vojka je konačno shvatila duboku istinu – nije bila sama. Mnogi ljudi u njenom životu su otišli, ali njen otac je ostao, pružajući joj snagu i ljubav. Kada je njeno stanje počelo da se poboljšava, obećala je sebi da će jednog dana, kada njemu bude potrebno, uzvratiti svu ljubav koju je ona primila. Jer roditelj koji voli nikada ne ostavlja svoje dete.
Zaključak:
Priča o Vojki nas podseća na snagu roditeljskih osećanja i ljubavi koja je neizmjerna i nesebična. Često, u životu se dešava da ljudi koje volimo najviše, ne mogu ili neće da nam uzvrate istom merom, ali ljubav roditelja je neprekidna i ne zavisi od okolnosti. Vojkin otac, uprkos svojoj starosti i slabostima, pokazao je šta znači pravi roditeljski ljubav – ona koja ne prestaje, koja nije obavezana vremenom i okolnostima. On je bio tu za svoju ćerku, iako mu je bilo teško. Vojka je na kraju shvatila da roditeljska ljubav nema granica, i da su ponekad najvažniji ljudi u životu upravo oni koji nas bezuslovno vole, uprkos svemu.
