Stanimir Joković: Pustinjak sa Maljena – Legenda o Usamljeniku
U okolini Požege, na planinskim obroncima Maljena, živela je osoba čija sudbina podseća na likove iz starih legendi i srednjovekovnih priča o pustinjacima i usamljenicima. Stanimir Joković, čovek koji je skoro pola veka proveo potpuno sam, daleko od sveta, u dubokim šumama, postao je prava enigma za sve koji su pokušavali da ga razumeju. Njegov život je i dalje tema brojnih diskusija među meštanima, a neki smatraju da bi njegova nevjerojatna priča zaslužila da bude preneta na filmsko platno.
Prvi susret sa Stanimirovim svetom desio se 4. avgusta 1974. godine, kada je novinar časopisa NIN imao priliku da intervjuiše ovog pustinjak. Priča koju je prenio bila je neverovatna i delovala je kao bajka o čoveku koji je odlučio da živi u skladu sa prirodom, daleko od ljudske civilizacije. Iako se činilo da takav način života pripada prošlim vremenima, Stanimir je bio živući dokaz da je moguće egzistirati izvan normi društva.
Begstvo u divljinu
Stanimir je rođen u selu Mršelji 1905. godine. Njegova priča počinje kada je kao mladić, sa 20 godina, odlučio da pobegne iz svog doma. Iako su svi pokušavali da ga odvrate od ove odluke, on je bio čvrst u svom stavu. Bez ikakvog objašnjenja, odlučio je da napusti selo i povuče se u šumske predjele Maljena, gde je započeo svoj život „besputnog pustinjakovanja”. Samo sa osnovnim alatima – motikom, sekiricom i nožem – Stanimir je ušao u duboku šumu, gde je počeo da gradi svoju samoću.
Njegova životna filozofija bila je zasnovana na potpunom bekstvu od ljudi. Shvatio je prirodu kao jedinu stvar koju može kontrolisati i kojoj se može potpuno posvetiti. U šumi je sakupljao drvo, lovio divlje životinje, a sve to je radio u potpunoj izolaciji, daleko od ljudskih očiju i svakodnevnog života.
Pustinjakove kolibe i svakodnevni život
Stanimir je u šumi gradio jednostavne, improvizovane kuće – male zemunice od blata, granja i kamena, koje je, uprkos svim teškoćama, obnavljao čak i kada su mu ih uništavali požari. Živeo je jednostavno i skromno, a sve što je imao bilo je plod njegovog rada i borbe sa prirodom. Njegov dom bio je siromašan, ali funkcionalan. Iako je jedva opstajao, Stanimir je uvek nalazio načina da zadovolji svoje osnovne potrebe.
Begu od ljudi bio je njegov glavni cilj. Iako su mnogi seljani pokušavali da ga odvrate od ovog života, Stanimir se nikada nije vratio. Svoj svet i tišinu Maljena smatrao je sigurnim utočištem, a u njemu je našao smirenost. U njegovoj izolaciji nije bilo mesta za ljudske sukobe, galamu ili „zemaljske strasti”, koje je smatrao besmislenim. Bio je stranac među ljudima, ali je u tišini prirode pronašao mir koji mu je bio potreban.
Priče o Stanimiru
Susedi su ga ponekad viđali u šumi, ali su ga doživljavali kao nekog ko je potpuno nestao iz sveta. Nikada nije bio u sukobu s drugim ljudima, niti je ikoga povredio. Njegov način života bio je miran i povučen, a najviše ga je iritirala ludost i taština ljudi. Sa ženama, na primer, imao je vrlo specifičan odnos – verovao je da su „u srodstvu sa zmijama”, zbog čega je izbegavao svaki kontakt s njima. Smatrao je da su žene „opasne” i da mu život u njihovoj blizini ne bi bio miran.
Njegov povratak u društvo bio je moguć samo u veoma specifičnim okolnostima. Po mišljenju nekih, on je bio čovek koji je više bežao od ljudi nego od divljih životinja. Verovao je da su ljudi, koji su ga smatrali čudakom, zapravo ti koji su ga progone, a divlje životinje nikada nisu bile opasne za njega.
Zanimljivosti iz života pustinjak
Njegova priča postala je legendarna, a zanimanje za njegov život postojalo je i mnogo godina nakon što je nestao iz očiju javnosti. Jedan od najintrigantnijih delova njegove biografije bio je san, koji je Stanimira podstakao na odlazak u šumu. Naime, u mladosti je sanjao da mu je neko iz sela „prokleo majku” i da je jedini način da preživi – beg u divljinu. Taj san ga je naterao da uzme sekiru i zauvek napusti rodnu kuću. Iako su ga mnogi pokušavali urazumiti, on je bio čvrst u svom odlučujućem stavu da beži.
Zaključak: Pustinjak koji je postao legenda
Stanimir Joković je bio više od običnog čoveka. Njegova sudbina je podsećala na likove iz bajki – ljude koji biraju život u samoći, daleko od sveta. Njegov život, uprkos svim poteškoćama i izazovima, postao je simbol beskompromisnog života i vere u prirodu. U njegovom svetu nije bilo mesta za kompromise, ali je postojala nesalomiva volja da se živi život u skladu sa sopstvenim pravilima. Njegova legenda i dalje živi u pričama koje prepričavaju meštani, a njegova sudbina ostaje zagonetka koju samo najhrabriji mogu da razotkriju.
