Rana Reiko Rizuto, nagrađivana havajska novinarka i spisateljica, otpočela je svoj esej sa rečima koje izazivaju snažnu reakciju: „Moj muž je taj koji je želeo decu, ali ja sam naučila da ne moram da živim sa svojom decom da bih bila dobra majka.” Ovaj izazovni stav je postavila kao odgovor na vlastitu odluku da napusti svoju decu i prepusti starateljstvo svom mužu. Njen cilj bio je da smanji stigmu koja prati majke koje se odluče na slične korake. Njeni sinovi danas su odrasli ljudi, a ona tvrdi da se nikada nije pokajala zbog te odluke, naprotiv, smatra da je ona učinila boljom majkom.
Rana je ovaj tekst napisala pre više od deset godina, a kroz njega deli svoju duboku unutrašnju dilemu i proces samospoznaje. Njena priča počinje 2001. godine, kada je odlučila da napusti svoju porodicu na šest meseci, zahvaljujući stipendiji koja joj je omogućila da ode u Japan i radi na projektu intervjuisanja preživelih od atomske bombe. Tokom tih meseci, njen muž je preuzeo odgovornost za njihovu decu, uz pomoć dadilje i rođaka. Iako je Rana bila podsticana da se upusti u ovaj zadatak, njen najveći strah bio je kako će se ona snaći u stranoj zemlji, gde nije govorila jezik i gde je sve bilo novo.
- Nakon njenog odlaska, njen brak nije opstao. Rana se suočila s pitanjem koje joj je često postavljano: „Kako si mogla da ostaviš svoju decu?” Mnogi su je kritikovali, smatrajući njenu odluku ne samo emocionalno hladnom, već i „lošom majčinskom odlukom.” Međutim, ona ističe da to nije bila samo odluka da napusti porodicu, već deo procesa samospoznaje, kroz koji je shvatila da se odnos sa njenom decom nije okončao samo zbog fizičkog odsustva. Naprotiv, on se „poboljšao.”
Iako su njeni sinovi primetili njen nedostatak i povremeno bili tužni zbog toga, njihovo kasnije dolazak u Japan sa njom nije bio idiličan. Rana je doživela „majčinski šok” – iako je deca bila srećna u novoj zemlji, ona je bila u dilemi kako da se snalazi u toj novoj realnosti. Ovo je bio trenutak u kojem je postala svesna da nikada zapravo nije želela da postane majka. Plašila se da bi to moglo da je „proguta,” da bi izgubila svoju ličnost i postala samo još jedna žena u ulozi majke. No, njen muž je bio taj koji je želeo porodicu i od nje tražio da bude majka, obećavajući da će se brinuti o svemu.
Rana je priznala da su joj takve kritike često upućivane, iako nije bila u potpunosti kriva. Njena borba nije bila sa decom, već sa društvenim očekivanjima vezanim za majčinstvo. Po njenom mišljenju, društvo često postavlja „ocajničku” sliku o majkama koje moraju da budu stalno prisutne u životima svoje dece, dok je otac sa punim radnim vremenom često viđen kao „svetac” zbog toga što se brine za svoju decu, dok žena mora biti posvećena isključivo svojoj porodici.
Ipak, Rana nije odustala od svoje odgovornosti. Kada je brak propao, a starateljstvo prešlo na njenog muža, ona se nije povukla iz života svojih sinova. Niti je otišla na „Havaje i nestala,” već je odlučila da nastavi da bude prisutna. Preselila se u kuću u neposrednoj blizini i dala sve od sebe da pokazuje svojim sinovima da je i dalje tu za njih, iako nisu živeli zajedno.
Njeni sinovi sada provode vreme i kod nje i kod oca, a ona je aktivno uključena u njihove živote: pomaže im sa školskim zadacima, prisutna je na svim roditeljskim sastancima, dolazi na sportske utakmice i druge važne događaje. Rana i njen bivši muž su postigli ravnotežu koja omogućava deci stabilnost i miran život, a ona se oseća kao dobra majka iako nije ispunjavala tradicionalnu ulogu koju društvo očekuje.
Zaključak ove priče je duboko emotivan i poučan. Rana nas podseća da se majčinstvo ne mora meriti samo fizičkom prisutnošću i stalnom brigom o deci, već da svaka žena ima pravo da definiše svoje roditeljstvo na način koji je najbolji za nju i njenu porodicu. Njen esej izaziva razmišljanje o tome kako društvo percipira majke i njihov udeo u životima svoje dece, kao i o važnosti samospoznaje i traženja unutrašnje ravnoteže.
