Ponekad ljudi koji su se nakada voljeli i planirali zajedničku budućnost odu različitim putevima i u tom slučaju razlaz ili kao je brak u pitanju, razvod ne bude baš prijatan proces.
Pozivnica je stigla tiho, gotovo neprimetno, jednog sasvim običnog utorka popodne. Bila je gurnuta ispod vrata mog malog stana, pomešana sa reklamama i računima, kao da ne nosi nikakvu težinu. Ipak, čim sam je podigla, osetila sam da u rukama držim nešto mnogo teže od papira. Krem koverta, pažljivo odabrana, odavala je nameru – neko je želeo da ostavi utisak.
- Kada sam otvorila pozivnicu i ugledala imena, vreme je na trenutak stalo. Viktor Hejl i Eleonor Vitmor. Imena koja nisam izgovorila, niti pročitala naglas, punih sedam godina. Ipak, nikada nisu nestala iz mene. Bila su samo potisnuta, zakopana ispod svakodnevice, posla, umora i majčinstva.
Pozivnica je bila formalna, hladna, ali na dnu je stajala poruka ispisana rukom koju bih prepoznala među hiljadu drugih: „Bilo bi lepo da dođeš. Videćeš dokle sam stigao.“ Nasmejala sam se, ali ne zato što je bilo smešno. Bio je to onaj gorak osmeh prepoznavanja. Viktor je uvek želeo publiku. Želeo je svedoke svog uspeha. Čak i sada.
Sedam godina ranije, otišao je iz mog života bez velike scene. Bez rasprave, bez suza. Spakovao je kofere i izgovorio rečenicu koja mi je tada zvučala kao presuda: da sam ja premala za život kakav on planira. U tom trenutku, nije znao ono najvažnije. A možda nije ni želeo da zna.
Bila sam trudna kada je otišao. Ne sa jednim detetom. Ne sa dvoje. Već sa četiri devojčice. Četvorke. Vest koja bi svakoga preplašila, ali mene je, čudno, učinila smirenom. Te večeri kada je rekao da bi porodica uništila njegovu ambiciju, shvatila sam da moja deca nikada neće biti teret u nečijem životu. Ako za nekoga jesu – taj neko nema mesta pored nas.
Devojčice su rođene prerano, sićušne, krhke, ali neverovatno borbene. Četiri ista lica, četiri različita karaktera, četiri razloga zbog kojih sam naučila da se ne oslanjam ni na koga osim na sebe. Učila sam kako da preživim: radila sam dva posla, ponekad i tri. Učila sam da obrok rastegnem, da odeću popravljam, da budem nevidljiva svetu, ali centar univerzuma svojoj deci.
- Viktor se nikada nije javio. Nikada nije pitao. Nikada nije proverio. I istinu govoreći – nisam ga trebala. Sve do tog trenutka kada je pozivnica stigla.
Venčanje je bilo zamišljeno kao spektakl. Imanje je ličilo na dvorac iz neke druge epohe: mermerne stepenice, visoki stubovi, travnjaci savršeno uređeni. Luksuzni automobili bili su poređani kao simboli moći. Gosti su se smejali, ispijali šampanjac i razgovarali o poslovima, investicijama i putovanjima.
A onda je stigla limuzina.Tišina se polako širila dok su se pogledi okretali ka crnom vozilu. Prvo sam izašla ja. Nosila sam jednostavnu, ali elegantnu haljinu boje tamnog vina. Nisam se obukla da bih impresionirala nekoga ko me nekada potcenio. Obukla sam se da bih podsetila sebe koliko sam daleko stigla.
Zatim su izašle one.Četiri devojčice, identične, držale su se za ruke. Svetle haljinice, bele cipelice, sigurni koraci. Njihove oči su radoznalo posmatrale svet koji im je bio nepoznat, ali nimalo zastrašujući. U tom trenutku, razgovori su utihnuli. Tišina je bila gotovo opipljiva.
Na vrhu stepenica, Viktor je stajao nepomično. Njegov uvežbani osmeh nestao je. Pored njega, mlada je zbunjeno pratila njegov pogled. Prišla sam mirno, bez trijumfa, bez gorčine.„Zdravo, Viktore. Čestitam“, rekla sam.Njegov pogled je prelazio sa jednog deteta na drugo. Jedno. Dva. Tri. Četiri. Glas mu je bio promukao kada je pitao koliko imaju godina. Kada sam rekla „šest“, kao da je izgubio dah. Jedna od mojih ćerki me je povukla za ruku i šapnula zašto onaj čovek plače. Nisam imala potrebu da odgovaram.
Kleknuo je na stepenice, ne mareći za odelo ni za poglede. U tom trenutku, sve maske su pale. „Moje su“, rekao je, više kao priznanje nego pitanje. Potvrdila sam. Jednostavno. Tiho.Gosti su se nelagodno pomerali. Ovo više nije bila njegova predstava. Mlada je pokušala da povrati kontrolu, da ga podseti da je to njihov dan. Ali on je već bio negde drugde. Kada je pitala da li bira mene umesto nje, nije je ni pogledao. Rekao je da mu treba vreme.
Ceremonija se nikada nije nastavila.Nisam došla da uništim venčanje. Došla sam jer više nisam želela da se krijem. Kada smo se okrenule ka limuzini, Viktor je krenuo za nama. Molio je da upozna decu. U njegovim očima sam na trenutak videla čoveka kakav je nekada bio. Ali nisam popustila.Rekla sam mu da se deca ne upoznaju zbog krivice, već zbog odgovornosti. Pogledala sam svoje ćerke – stabilne, jake, cele. Rekla sam da ćemo videti.
Dok su se vrata limuzine zatvarala, Viktor je ostao sam na stepenicama palate koja je izgubila sjaj. Nisam došla da ga ponizim. Došla sam da ga podsetim da uspeh bez odgovornosti ne vredi ništa, da zanemarena ljubav ne nestaje i da žena koju je nekada smatrao slabom danas stoji jača nego ikada.Držala sam ruke svojih ćerki. Nama aplauz nije bio potreban. Mi smo već bile potpune.
