Cijeli život provedemo u raznim brigama, ali smrt je ona neminovna briga za koju nikad nismo dovoljno spremni i ne znamo kako će izgledati. Danas otkrivamo šta nauka kaže o tome.
- U današnjem članku pišemo o fascinantnom i duboko emocionalnom istraživanju naučnika koji su pokušali da otkriju šta se zapravo dešava u našem mozgu neposredno pred smrt.
Ova tema nije samo naučni fenomen, već i duboko ljudska priča koja nas podseća na našu smrtnost i na to kako se suočavamo sa krajnostima života. Naučnici, koristeći napredne tehnologije poput elektroencefalograma (EEG), pokušavaju da zabeleže moždanu aktivnost u poslednjim trenucima života, što donosi otkrića koja mogu promeniti naše osnovno razumevanje umiranja.
Svi smo čuli priče o iskustvima bliskim smrti, o onim trenucima kada ljudi tvrde da su “videli svetlost” ili doživeli trenutke mirisa i spokoja. Poslednje reči pokojnog Stiva Džobsa, legendarnog osnivača Apple-a, ostale su urezane u sećanje mnogih: “O vau, o vau, o vau”. Međutim, ono što se zaista dešava u mozgu pred sam kraj života je mnogo misterioznije, i naučnici su sada korak bliže da to razjasne.
- Korišćenjem EEG aparata, istraživači beleže neuobičajene talase moždane aktivnosti koji sugerišu da naš mozak zaista “naslućuje” smrt u poslednjim minutima života. Ovi talasi mogu ukazivati na snažnu, koordinisanu aktivnost koja se dešava pred samu smrt.
To može biti instinktivna reakcija mozga, poslednji pokušaj preživljavanja, iako je fizički kraj neizbežan. Naučna istraživanja ovih procesa u poslednjim trenucima života donose izuzetno važne spoznaje, ne samo za nauku, već i za emocionalno olakšanje onih koji su izgubili voljene osobe.
Znanstvenici, poput doktora Ajmala Zeme, neurohirurga iz Luivila, istražuju kako se moždana aktivnost menja tokom samog trenutka smrti. Otkriće da mozak može da nastavi sa aktivnošću čak i nakon prestanka rada srca baca novo svetlo na način na koji razumemo smrt.
Za pacijente koji prežive srčani zastoj, istraživači beleže periodičnu moždanu aktivnost koja ne prestaje odmah, već nastavlja da se razvija i u poslednjim trenucima života. Taj proces bi mogao da objasni neka od iskustava bliskih smrti, o kojima su ljudi pričali nakon povratka, kada je sve delovalo mirno, a njihov mozak bio preplavljen uspomenama.
Iako su ovi eksperimenti i nalazi još uvek preliminarni, oni nude novo razumevanje fenomena smrti i svesnog iskustva koje nam je inače teško shvatiti. Drugi istraživači, poput doktorke Džimo Boridžin, autorke studije na Univerzitetu u Mičigenu, ističu da su ovi talasi aktivnosti zabeleženi kod nekoliko pacijenata, što jasno pokazuje da mozak pred smrt nije pasivan, kako se do sada mislilo, već zapravo postaje hiperaktivan u tom poslednjem trenutku.
- Zanimljivo je da su ovi talasi gama talasi, koji predstavljaju najbrži oblik moždanih talasa, a povezani su sa višim nivoima svesne obrade informacija, što upućuje na to da mozak možda zaista proizvodi svesnu i intenzivnu reakciju pred samu smrt.
Za mnoge je ovo otkriće možda i utešno jer pokazuje da mozak, uprkos tome što fizičko telo prestaje sa funkcijama, u poslednjim trenucima života može proizvesti miran osećaj spokoja. Taj fenomen, kako kažu istraživači, može biti uzrokovan prirodnim mehanizmima, poput reakcije na stres, koji nas vodi ka spokoju u trenucima kada smo suočeni sa konačnošću.
Kako kaže doktor Zema, to bi mogao biti način na koji naš organizam upravlja izuzetno stresnom situacijom. U tom svetlu, možda ćemo jednog dana shvatiti da smrt nije trenutak, već proces koji nas vodi do tih poslednjih trenutaka mira. Iako su svedočanstva o iskustvima bliskih smrti široko rasprostranjena, još uvek ostaje mnogo nepoznanica u vezi sa tim što zapravo ljudi doživljavaju pred smrt.
Razumevanje kako mozak reaguje, odnosno kako svesnost funkcioniše u tim trenucima, moglo bi pružiti odgovore na pitanja koja su do sada bila nepoznata. Da bi se razjasnile sve ove misterije, potrebna su dalja i dubinska istraživanja koja bi mogla pomoći da se bolje razumemo, a možda i da se pripremimo na to što nas čeka kada dođe kraj.
- Prema rečima doktorke Šarlot Maršal sa Univerziteta u Liježu, iskustva ljudi koji su bili blizu smrti, kao što su vizuelne slike ili osećaj mira, mogu biti izazvana promenama u neurotransmiterima u mozgu.
Na primer, povećanje serotonina može objasniti jarke vizualne slike, dok endorfini mogu doprineti osećaju mira. Ove promene koje se dešavaju u našem telu verovatno su deo odbrambenog mehanizma, sličnog onom što životinje doživljavaju kada simuliraju smrt. Ova saznanja nas podsećaju na to da možda smrt nije samo fizički prestanak, već i deo nečega dubljeg – možda čak nešto što je uveliko povezano sa evolucijom i preživljavanjem.
Na kraju, saznanje da mozak može biti u stanju mira pred kraj života otvara i filozofska pitanja o tome kako treba da živimo. Ako su to poslednji trenuci života, ako nas moždana aktivnost tada vodi ka miru, možda treba da razmislimo kako živimo i kakav film ćemo ostaviti u sećanjima, da bismo našli mir dok odlazimo.
