Veliki broj ljudi sa naših prostora je otišao da živi radi u inostranstvu da bi sebi obezbjedili život dostojan čovjeka. Njihovi ostarjeli roditelji jedva čekaju da ih vide i često budu razočarani.
Već godinu dana bila sam uverena da je moj život napokon u ravnoteži. Imala sam porodicu, dom, i, što je najvažnije, osjećaj stabilnosti. Bilo je Ramazana, a ja sam se nadala da će sinovi iz Njemačke konačno doći i biti zajedno sa nama. Spremljen je obilatan sto, sav naklonjen ljubavi i očekivanju njihovog dolaska. Međutim, u poslednjem trenutku su mi javili da ne stižu. Ostala sam sama u kuhinji, gledajući tanjire koji su se hladili.
Srce mi se steglo, a tuga je bila veća nego obično, ali kroz prozor sam spazila mladića na klupi kako jede staru kiflu. Na trenutak sam se zadrhtala, jer nisam želela da to bude još jedan dan u kojem se osećam napušteno. Pozvala sam ga unutra, verujući da mu je bolje da ne jede sam.
Mladić, zvao se Tarik, bio je student i već od prvog trenutka se pokazao kao zahvalan i stidljiv, ali sa suptilnom toplinom u svom ponašanju. Nisam znala da će njegov dolazak postati početak veze koja će promeniti moj pogled na ljubav i porodicu. Godine su prolazile, a moji sinovi su uvek bili zauzeti poslovima i putovanjima. Kada sam pala u postelju, govorili su da će doći “kada stignu”. Ali to je bilo samo obećanje koje nikada nije bilo ispunjeno. Tada nisam slutila da će Tarik postati osoba koja će mi zaista biti bliža od mog sopstvenog porodice.
- Tarik je počeo da dolazi sve češće, prvo samo petkom na iftar, a zatim i tokom drugih dana, uvek donoseći neku kesu iz prodavnice i onaj isti stidljiv osmijeh. Sedeći zajedno za stolom, pričali smo o njegovim ispitima, mojim starim uspomenama, a kuća je ponovo postala živa. Nije trebalo puno da postane deo mog života. Iako su moji sinovi s vremena na vreme slali poruke, bilo je jasno da su bili zauzeti svojim životima. Iako im nisam zamerala, srce mi je bilo tužno što nisu stizali. Tarik, s druge strane, nije govorio mnogo, ali svaki njegov gest, svaka pomoć koju je ponudio, govorila je više nego bilo koja reč.
Vremenom, Tarik je počeo da popravi sitnice po kući, menjajući slavine, učvršćujući vrata i donoseći novi grijač. Nikada nije tražio ništa zauzvrat, samo bi se zahvalio i rekao da mu je drago što ima gde da popije kafu. Gledala sam ga kako se trudi i shvatila da nije krv ta koja nas čini porodicom, već ljubav i karakter.
Kada sam se razbolela, a moji sinovi nisu bili tu, Tarik je preselio kod mene, govoreći da je tako praktičnije zbog fakulteta, ali znao je da je ostao zbog mene. Donosio je lekove, hranio me kašikom i čitao mi vesti. Moji sinovi su opet slali poruke, govoreći da će doći čim budu imali vremena. Iako nisam zamerala, tiho sam plakala dok je Tarik sedeo pored kreveta i držao me za ruku. Njegova prisutnost bila je poput utehe, dok su moji sinovi bili zauzeti svojim životima. Tarik je govorio da se ne brinem, jer sam mu bila porodica u ovom gradu. Često je pominjao svoju majku koju je izgubio rano, a onda mi je priznao da je moja kuća postala njegov dom. U tim trenucima sam shvatila koliko su nam se putevi ukrstili u trenutku kada smo oboje to najviše trebali.
Danima su prolazili, moje telo je slabilo, ali duša mi je bila mirna jer sam znala da nisam sama. Tarik je svake večeri učio u mojoj sobi, a ja sam slušala kako diše, dok sam tonula u san. Jednog jutra, zamolila sam ga da mi donese moju staru maramu iz ormara. Rekla sam mu da želim da me zapamti nasmejanu, a ne slabu. Gledao me je sa suzama u očima, ali se trudio da ne slomi predamnom.
Kada je došao moj red da odem, Tarik je bio uz mene. Držao me za ruku dok sam zatvorila oči, šapćući da sam mu promenila život. Moji sinovi su poslali poruku, izražavajući žaljenje što nisu stigli. Na dženazi su došli u skupim odelima, razgovarajući o povratnim letovima, dok je Tarik stajao pored mog mezara, sa pognutom glavom. Ljudi iz mahale su odmah prepoznali ko je bio uz mene do poslednjeg trenutka. Nakon svega, Tarik je ostao da pospremi kuću, podeli sadaku i zahvali komšijama. Govorio je svima da sam mu bila majka kad nije imao nikoga. I negde iznad, znala sam da sam donela pravu odluku onog dana kada sam ga pozvala s klupe.
Kažu da krv nije voda, ali sam naučila da ni krv nije uvek ljubav. Ljubav su oni koji ostanu kada svi odu. Ljubav su oni koji sede pored kreveta i ne traže ništa zauzvrat. Moji sinovi su mi dali život, ali Tarik mi je dao starost. Dao mi je prisustvo, tišinu i ruke koje su me držale. I to je nešto što se ne može kupiti. Danas, kada me neko pita ko mi je bio pravi sin, odgovor je jednostavan. Nije onaj koji nosi moje prezime. Nego onaj koji je došao gladan — i ostao zauvek.
