U našoj današnjoj priči imamo situaciju koja na žalost nije rijetkost i u stvarnom životu a to je borba oko imovine nakon što roditelji preminu. Neko ko se o njima nije brinuo zahtijeva da dobije sve.
Pet godina sam bio jedini koji je brinuo o svom nepokretnom ocu. Svi su otišli, nestali iz njegovog života, osim mene. Moja sestra Sanja živela je u Nemačkoj i svakih nekoliko meseci se javljala, uvek s nekim izgovorom zašto ne može da dođe, dok je moj život bio potpuno posvećen brizi o njemu. Bilo je to vreme koje me ispunjavalo, ali je oduzimalo i mnogo — zdravlje, snove, prijatelje. Otac je bio sve što sam imao, a svakodnevna briga o njemu bila je moj život.
Kada je otac umro, nisam imao nikoga da se obratim za pomoć. Bio sam sam. Bio sam sam i u svom tugovanju, a i kada su stizale računice, obaveze i problemi sa sahranom. Obratio sam se Sanji, nadajući se da će, barem u tom trenutku, ona biti uz mene. Ali jedino što sam od nje dobio bilo je 50 evra, sa napomenom da trenutno nema „sitno“ i da će doći na ostavinsku raspravu. Nije joj bilo važno što je moj otac preminuo. Nije bilo tu ni tuge ni žaljenja, samo poslovni potez — „Podelimo šta ima“, rekla je.
Tog dana shvatio sam da je otac za nju bio samo imovina, a ne porodica. Da je poslednja stvar koju je ona želela bila stvarna, iskrena briga. Bajram je bio sve bliže, a ja sam bio pod stresom, suočen sa svim obavezama koje su dolazile nakon očeve smrti. Kada je došao dan ostavinske rasprave, Sanja je došla, ali ne kao sestra koja želi da deli tugu, nego kao osoba koja je došla da proda imanje.
- Ušli smo u podrum, gde je naš advokat otključao stari sef koji je otac držao u tišini poslednjih godina. Zrak u sobi je bio težak, jer nisam znao šta ću naći. Sanja je stajala iza mene, prekrštenih ruku, očigledno nervozna, spremna da postavi pitanja o svemu što će biti. Advokat je iz sef-a izvadio fasciklu i štednu knjižicu. Čitao je sumorno i precizno: osamdeset četiri hiljade evra. Tada je usledila tišina, a moj svet se za trenutak zaustavio. Sanja je zadržala dah i ja sam shvatio da je ona sada ispunjena željom da sve to uzme.
Ali tu nije stajalo. Advokat je počeo da čita testament. I reči koje su sledile, bile su tačno ono što sam znao, ali nisam želeo da priznam. Moj otac je ostavio sve meni. Kuću, novac, imanje. Zatvorio je oči za sve što je Sanja radila poslednjih godina. Njena reakcija bila je eksplozivna. Počela je da viče, optužujući me da je ovo namešteno. Iako je pokušavala da negira činjenice, advokat je nastavio da čita, otkrivajući još jednu stvar.
Iz sefa je izvadio malu drvenu kutiju. Sanja je znala da je to nešto važnije, nešto što je povezano sa njom, pa je naposletku bila u očekivanju da će pronaći nešto što će promeniti situaciju. U kutiji nije bilo novca, ali bilo je nešto drugo. Bile su to poruke mog oca — kratke reči koje su značile sve. Ostavio joj je sve ono što je ona dala poslednjih godina: 50 evra za sahranu i s vremena na vreme obavezne pozive. Nije bilo ni traga od ljubavi ili poštovanja, sve je bilo samo izračunato.
Njene suze nisu bile suze kajanja, već onesvešćenosti i stida. Iako je prvo bila u šoku, ubrzo je shvatila da ništa nije mogla da dobije osim toga. Iako je u početku pokušavala da se opravda, nije imalo smisla. Njene laži više nisu bile važeće, jer je istina izašla na svetlost. I to je bila cena koju je morala platiti.
Ja nisam osećao trijumf. Naprotiv, osećao sam umor. Godine neprospavanih noći i iscrpljujuće brige da li ću moći da platim lekove za oca, da li ću uspeti da ga hranim i obezbedim mu dostojanstvo — sve mi je palo na ramena, sve se srušilo u tom trenutku. No, nije me to povredilo. Ono što je bilo važno je što sam na kraju dobio mir. Sanja je pokušala da dođe do mene, govoreći da možemo da se dogovorimo, da podelimo. Ali sve što je trebalo reći imala je priliku da kaže dok je otac još disao.
Kada je otišla iz naše kuće, nije se više javljala. Danas znam da nije trebalo da joj verujem. Kuća i novac nisu mi doneli sreću, ali su mi doneli mir. To je bila nagrada koju sam dobio, ali i podsećanje na cenu koju sam platio. Naučio sam mnogo toga iz ove situacije, posebno da nasledstvo ne dolazi kroz papire, već kroz godine brige, ljubavi, i postojanja. A to je ono što se zapravo računa.
