Još uvijek mnogo porodica želi da se u porodici rodi muški nasljednik koji će produžiti lozu dok se djevojčice na neki način smatraju manje vrijednima. To je slučaj i u našoj današnjoj priči.
Nikada neću zaboraviti trenutak kada je svekrva izgovorila te reči, mirno, kao da govori o vremenskoj prognozi, a ne o sudbini dve trudne žene. Sedela sam za stolom, ruke sam držala na stomaku, pokušavajući da zaštitim dete koje još nije ni rođeno. U njihovim očima nisam bila supruga, nisam bila deo porodice, već samo sredstvo za naslednika. Moja uloga bila je da donesem naslednika muškog pola. Tog trenutka sam znala da, bez obzira na ishod, u toj kući više nemam mesto.
- Stefan je ćutao, samo je gledao u sto, i nisam mogla da shvatim kako je njegova tišina bila gora od bilo koje uvrede koju sam tog dana čula. Očekivala sam da će ustati, da će uzeti moju ruku i reći da je dosta, da me brani, kao što sam ja njega branila nebrojeno puta. Ali nije. Gledao je u sto kao da ga se to nije ticalo, kao da se ništa od ovoga nije dešavalo.
Te večeri nisam imala snage da ostanem. Spakovala sam nekoliko stvari i otišla kod svojih roditelja na selo. Nije bilo drame, molbi da ostanem. Samo tišina koja je potvrdila da sam donela pravu odluku. Otišla sam sa detetom pod srcem i sa poslednjim komadićem dostojanstva koje sam imala.
Život nije bio lak, ali moji roditelji su imali ono što mi je bilo najpotrebnije — ljubav. Nisu imali puno, ali su imali srca. Svake večeri bih stavila ruke na stomak i šaputala detetu da je voljeno, bez obzira na to ko je i šta će biti. Nikada nisam želela da moje dete odraste sa osećajem da je nešto manje vredno, zbog toga što je bilo deo sveta koji nije mogao da pruži luksuz.
Vesti o Stefanu i njegovoj ljubavnici, Ivani, nisu me iznenadile. Čula sam da je ona preseljena u njihovu kuću i da su sve pripreme već bile u toku. Počeli su da organizuju proslave, kupuju plavu odeću, spremaju sve za njihovog „naslednika”. Bilo je jasno da je sve bilo podređeno toj ideji, toj lažnoj slici porodice koju su gradili.
Sedam meseci kasnije, porodila sam se bez komplikacija. U naručju sam držala malu devojčicu, sa tamnim očima koje su gledale svet oko sebe sa tihim, ali snažnim pogledom. Nazvala sam je Mila, jer je ona bila sve ono što sam u svom životu nedostajala, sve ono što je moje srce želelo. Niko od njih nije znao da sam se porodila. Nije bilo potrebe. Nisam osećala potrebu da delim tu radost sa onima koji su me gledali kao instrument za ispunjenje njihovih želja.
- Ali onda je stigla vest koja je sve promenila. Ivana je otišla u bolnicu, a stvari nisu išle kako su planirali. Porodila se, ali lekar je rekao da ima nešto o čemu moraju razgovarati. U sobi je zavladala napetost, a svi su već zamišljali kako će Stefan ponosno nositi svog sina. Istina je bila drugačija.Beba je bila devojčica, što ih je uzdrmalo, ali to nije bila najgora vest. Rezultati testova su pokazali nešto šokantno. Stefan nije bio biološki otac deteta. Ivana je skrivila sve to, jer je mesecima krila vezu sa drugim muškarcem.
To je bila najteža stvar koju su mogli čuti. Celi njihov savršeni svet srušio se u trenutku. Ivana je priznala istinu, govoreći kako je iz straha da je odbace, skrivila sve, umesto da kaže istinu. Njihova ideja o perfektnom životu raspala se kao kula od karata.Nekoliko dana kasnije, Stefan je došao kod mene. Stajao je ispred kuće mojih roditelja, bez odela, bez samopouzdanja koje je ranije nosio kao oklop. U njegovim očima bilo je kajanja, nešto što nisam mogla da ignorišem. Pokušao je da objasni, govorio je da nije znao, da je bio izmanipulisan.
Saslušala sam ga, mirno, ali bez iluzija. Rekla sam mu da život nije takmičenje u tome ko će roditi sina, da to nije nešto što bi trebalo da bude izvor nesreće. Pitala sam ga da li sada razume koliko su njegove odluke povredile mene i naše dete. Ovaj put njegova tišina nije bila znak slabosti, već znak spoznaje.Nije tražio da se vratim. Samo je zamolio da upozna svoju ćerku. Dugo sam razmišljala o tome, jer nisam želela da Mila jednog dana postavlja pitanja na koja nemam odgovore. Odlučila sam da mu pružim priliku, ali pod mojim uslovima.
Kada je prvi put uzeo Milu u naručje, pogledao ju je kao da je shvatio koliko je propustio. Njegovo lice se promenilo, ali nisam znala da li je to stvarno kajanje ili samo sram, ali je bilo iskreno. Gledao ju je kao da je shvatio vrednost onoga što je imao pred sobom. U tom trenutku, pol deteta više nije bilo važno. Važno je bilo to što je pred njim bio život koji zavisi od njega.
Stefan je počeo da dolazi redovno. Učio je, pomagao i trudio se da bude otac. Iako nije bilo lako, nije bilo ni brzog oproštaja, ali njegov trud je bio prisutan. Njegova majka nikada nije došla. Ponos joj nije dozvolio da prizna grešku.Vreme je pokazalo da se porodica ne gradi na naslednicima, već na poštovanju. Mila je rasla u domu ljubavi, a ne luksuza. Naučila sam da sam ja ta koja odlučuje šta je najvažnije u njenom životu, jer sam je izabrala bez uslova.
Sedam meseci kasnije, istina je uništila iluziju koju su gradili godinama. Ali meni nije bila potrebna njihova propast da bih bila srećna. Dovoljno mi je bilo da držim svoju ćerku u naručju i da znam da nikada neće odrasti u kući gde se ljubav meri po polu deteta. To je pobeda koju nijedna vila i nijedan naslednik ne mogu da nadmaše.
