Vrlo često djeca ostanu bez jednog a ponekad i bez oba roditelja i njihova budućnost nije nimalo svijetla i sigurna. Ponekad se starije dijete bori da ono preuzme brigu o mlađem.
Život se, ponekad, odjednom sruši. Čini se da nestaje sve ono što smo smatrali sigurnim, sve ono na čemu smo gradili svoju svakodnevicu. No, to nije kraj – to je samo početak nečega novog. Iako nisam bio spreman, bio sam prisiljen da odrastem preko noći. Toga dana nisam samo izgubio roditelje, već sam shvatio da će mi možda oduzeti i poslednju osobu koja mi je ostala – mog mlađeg brata Maxa.
Bio sam tek osamnaestogodišnjak. Prema zakonu, punoljetan, ali u stvarnosti, samo izgubljen mladić sa brdom odgovornosti na plećima. Moj brat, s druge strane, imao je samo šest godina. I još je verovao da je mama otišla na dugo putovanje. Bio je naivan i tužan, dok sam ja morao pronaći snagu da budem sve ono što su naši roditelji do tada bili. Biti odrasla osoba, ali s tjeskobom koja te obuzima svakog dana, jer ti se život potpuno okrene naopako.
Rođendan. Ironija sudbine bila je da je dan kada sam napunio osamnaest godina, dan kada sam postao punoljetan, bio i dan kada smo položili svoje roditelje. Ljudi su mi prilazili i čestitali mi rođendan, govoreći, “Sretan rođendan”, kao da taj izraz još uvek ima bilo kakvo značenje u tom trenutku. Bilo je samo jedno pitanje koje mi je parailo srce: “Kada se mama vraća?”
- Nisam mogao pronaći odgovore. Nije bilo torte, poklona, čak ni smijeha. Postojao je samo taj trenutak, surov i mračan, kad sam kleknuo uz grob svojih roditelja i držao ruku svog malog brata. Tada sam donio odluku koja će oblikovati godine koje dolaze. Nikome, ni najbližima, neću dozvoliti da mi oduzmu Maxa. Morao sam biti njegov zaštitnik.
Nekoliko dana nakon toga, pojavila se tetka Diane. Bila je puna brige i sa sobom je donela toplu čokoladu. Međutim, za mene je to bio samo još jedan pokušaj da nas “spase”, iako su nas godinama zaboravljali. Njena “briga” bila je nedovoljno iskrena. Ona i njen muž Gary tvrdili su da sve što rade, rade “za dobro djeteta”. Međutim, nisam mogao da ne primetim njihove proračunate reči. Razgovori su bili puni kritika i sumnje prema mojoj sposobnosti da brinem za Maxa, a zapravo, to nije bilo ništa drugo nego pokušaj da preuzmu starateljstvo nad njim.
Njihovi argumenti su se temeljili na mojim manama: nemam stalni posao, još sam bio u školi, i Maxu je potrebna stabilnost. Iako su se činili razumnima, znao sam istinu. To su bili ljudi koji su godinama zaboravljali naše rođendane i praznike, i sada su odjednom postali “briga” za nas. Briga koja je imala jasnu nameru – preuzeti sve.
Kada sam saznao da su podneli zvaničan zahtjev za starateljstvo, bio sam potpuno shrvani. Ovo nije bila nesporazum – ovo je bila strategija. Bio sam u trenutku kada sam morao napraviti tešku, ali jasnu odluku: fakultet može čekati, ali moj brat ne može.
Počeo sam raditi dva posla – jedan danju, noseći namirnice, a noću čistio advokatske kancelarije. Ispod iscrpljujuće rutine, bio je trenutak kada nisam mogao sebi dozvoliti da se predam. Bilo je potrebno da preživim, ali i da brinem za Maxa, da izdržim sve i ponudim mu sigurno okruženje.
Taj mali stan koji smo imali postao je naš dom. Bio je skučen, smješten na zabačenom mestu, ali za nas je imao toplinu koju ni najveći luksuz ne bi mogao pružiti. Max mi je, jedne večeri, dok smo sedili na kauču, rekao: “Malen je, ali je topao. Miriše na pizzu i na dom.” Taj trenutak je za mene bio najbolja potvrda da se borim za pravu stvar.Najgori trenutak nastao je kada su se pojavile optužbe da zanemarujem Maxa, da ga zlostavljam. Tvrditi da mi je bilo slomljeno – to nije opisivalo ni delić mog osjećaja. Bio sam razapet između toga da obranim svoj život i da spasem svog brata, ali nisam mogao da prihvatim da će netko pokušati da ga oduzme. Sumnje su bile postavljene, a iz tih sumnji su se razvijali lažni scenariji.
Ipak, nije bilo sve izgubljeno. Neočekivani saveznik, gospođa Harper, naša komšinica i penzionisana učiteljica, stala je u našu odbranu. Njen govor pred sudom bio je najjači od svih dokaza. I to je bila ta prekretnica koja je pomogla da sud presudi u našu korist. Od tada, sud je izdao privremenu odluku za nadzirane posjete.Dok sam se pripremao za konačni okrugli stol, istina je izašla na videlo. Kroz razgovor koji nisam trebao da čujem, saznali smo sve. Njihov plan za Maxa nije bio samo da ga oduzmu meni, već da iskoriste sredstva koje su naši roditelji ostavili njemu.
Dok smo završavali ročište, sud je donio konačnu presudu. Max je bio moj, i dijelio sam s njim sve. Diane i Gary su se suočili s posljedicama svojih postupaka.Iako naš život nije savršen, on je sada stabilan. Radim, učim, Max raste u sigurnom okruženju. Ponekad se pitam što bi bilo da nisam odlučio da se borim za njega. A onda Max tiho, u svojoj nevinoj snazi, kaže: “Nikada nisi odustao od mene.” I sve što sam prošao, sve borbe koje sam vodio, bile su točne.Ova priča me podsjeća na najvažniju stvar u životu – borbu. Nije važno koliko je teško. Ako se boriš za ono što je tvoje, na kraju ćeš pronaći snagu da pobijediš.
