Poznato je da životinje uopšteno a posebno psi imaju instinkte koji su jako važni a koje mi ljudi nemamo. To se može vidjeti i iz naše današnje priče u kojoj je upravo pas glavni junak.
Max, nemački ovčar, stajao je nepomično pored svog partnera, policajca Danielsa, a njegova čula su bila napeta. Dlakama mu je prolazila jeza, a tijelo mu se ukočilo kao statua. Bio je to znak upozorenja. Daniels je znao šta to znači – ovo nije bila obična reakcija, ovo je bio instinktivni odgovor na nešto ozbiljno. Terminal B na aerodromu je brujao od zvukova putnika, kotrljajućih kofera i glasova, ali sve je iznenada utihnulo. Ljudi su se okrenuli prema ženi koja je stajala u plavoj haljini, držeći torbu u rukama, a njene ruke su se grčile od stresa.
“Molim vas, ostanite mirni”, rekao je Daniels, pokušavajući da zvuči smireno, ali njegov unutrašnji nemir je rastao. Max nije grešio. Ako je reagovao ovako, nešto nije bilo u redu. Žena je odmahivala glavom, suze su joj nizale obraze. “Nemam ništa kod sebe! Zaklela bih se!” Njene riječi bile su ispunjene očajem, ali Max je opet zalajao. Bio je to snažan, gotovo glasniji lajav, a zatim je tiho zastenjao i nježno gurnuo njušku prema njenom stomaku. Daniels je znao da mora da reaguje odmah.
Pozvao je hitnu medicinsku ekipu aerodroma, i dok su se putnici povukli, uplašeni, žena je počela da drhti. Daniels je prišao još bliže, sve vreme oprezno posmatrajući njene pokrete. Trudnica je nesigurno gledala oko sebe, nesigurna šta se dešava. “Moramo vas odmah pregledati”, rekao je Daniels, ovaj put sa više odlučnosti u glasu. “Pas nikada ne reaguje ovako, osim ako nije nešto ozbiljno.” Žena je pocrvenela i pogledala na svoj stomak, tiho pokušavajući da ga smiri, ali zvuk njenog glasa bio je slomljen.
- Ljudi su počeli da šapuću i izvlače telefone, snimajući cijelu situaciju, ali Daniels je odmah podigao ruku i zatražio da se obezbedi prostor. “Svi nazad! Hitna situacija!” Glas mu je odjeknuo terminalom, i putnici su se povukli, stvarajući prostor oko trudnice. Medicinski tim aerodroma je stigao za manje od dva minuta – tri člana ekipe s nosilima i prenosivim uređajima. Jedna medicinska sestra je pažljivo uzela ženu za ruku, govoreći joj da će proveriti bebu, kako bi bili sigurni.
Žena je klimnula glavom, sada već blijeda, dok je Max ostao uz nju, ležeći tiho i pažljivo, poput čuvara. Daniels je stajao nekoliko metara dalje, osjećajući da je ovo mnogo ozbiljnije nego što su mogli da zamisle. Trudnicu su odvezli u malu prostoriju pored terminala, a Max je bez problema pratio, vodeći je u sigurnost. Kada su je polegli na sto i priključili prenosni ultrazvuk, prostorijom je prolomio zvuk bebinog srca, ali lekari su odmah podigli obrve.
“Postoji unutrašnje krvarenje. Placenta je delimično odvojena”, rekao je lekar, analizirajući ekran sa ozbiljnom koncentracijom. “Ovo nije dobro.” Žena je zapanjeno gledala u ekran. “Ja… mislila sam da su to samo bolovi od umora…” pokušala je da objasni, ali njen glas je bio slab i nesiguran.
“Odmah transport u najbližu bolnicu! Ako ne reagujemo odmah, majka i beba su u ozbiljnom riziku”, naredio je lekar, pokazujući da je situacija urgentna. Daniels je osjetio kako mu se steže grlo. Da Max nije reagovao, ona bi verovatno pokušala da ukrca se na avion, a komplikacije bi bile katastrofalne.
Hitna pomoć je stigla za nekoliko minuta. Putnici su se sada stajali u tišini, gledajući kako trudnicu pažljivo prenose na nosila. Max je bio uz njih, njušeći i proveravajući njene reakcije. Bio je uz nju do samog kraja, vođen instinktom koji nije grešio. Pre nego što su je uneli u ambulantna kola, žena je uhvatila Danielsa za ruku. Njene oči bile su pune suza, a glas joj je bio drhtav.”Hvala… da vaš pas nije reagovao… možda ne bih doživela kraj dana”, rekla je, a Daniels je samo klimnuo glavom i pogledao Maxa. “Zahvali se njemu. On je pravi heroj.”
Sutradan, Daniels je primio poziv iz bolnice. Glas sa druge strane bio je veseo: “Majka i beba su stabilni. Lekari kažu da je intervencija bila u poslednjem trenutku. Da ste stigli sat kasnije, ishod bi bio tragičan.” Daniels je spustio slušalicu i pogledao Maxa u kancelariji. “Još jednom si nekome spasio život, partneru,” rekao je tiho.
Nekoliko dana kasnije, žena i njen muž došli su u policijsku stanicu, noseći malu korpu s poslasticama i pismo zahvalnosti. Suprug je prišao sa suzama u očima i rekao: “Nikada nećemo moći da vam se odužimo. Naš sin će doći na svet zahvaljujući vama i vašem psu.” Daniels se nasmešio, a Max je veselo mahao repom dok su mu davali poslasticu.
Bio je to trenutak koji je sve podsetio da heroji ponekad ne nose uniforme – ponekad imaju četiri šape i srce koje nikada ne greši. Kasnije, dok je Daniels vozio Maxa kući, pogledao ga je u retrovizoru i rekao: “Znaš, Max… ponekad mislim da ti osećaš više nego svi mi zajedno. I možda… možda upravo zbog toga spasavaš živote.” Max je pogledao svog partnera, a zatim spustio glavu na šape i uzdahnuo – miran, spokojan.
