U našoj današnjoj priči fokus je na najboljim čovjekovim prijateljima odnosno na jednom psu koji je spašen od zlostavljača i koji je pokazao svoju zahvalnost iako su svi mislili da je opasan.
Godinama sam gledala kako komšija Milovan zlostavlja svog psa Groma, vezujući ga za drvo, ostavljajući ga bez hrane, vode i ljubavi. Pas je bio prestrašen, ošamućen od udaraca, i svaki put kad bi neko prišao, sklanjao bi se u kutak, kao da je znao da ništa dobro ne dolazi. Ljudi iz sela su šaputali da je Grom opasan, da je krvoločan, ali ja sam u njegovim očima videla samo ogromnu tugu, bespomoćnost i strah.
Nisam mogla više da gledam njegovu patnju. Iako su me svi u selu upozoravali da se igram s vatrom, da ne treba da se mešam u to, nisam mogla da okrenem leđa. Uzimajući poslednji novac koji sam čuvala za sopstvenu sahranu, odlučila sam da spasim tog psa. Zamišljala sam ga kao zver, divlju životinju, ali duboko u sebi sam znala da je sve to samo maska koju je nosio jer nije znao šta je ljubav. Taj novac, koji sam mogla da sačuvam za budućnost, otišao je na otkup Groma. Krenula sam kod Milovana, srce mi je bilo u grlu, a um mi je preplavio vrtlog osećanja. Znam da je život odavno odbacio Groma, ali možda ja mogu da mu pružim nešto što nikada nije imao.
Milovan je samo pogrdno smeštao pasji lanac u ruke, ispod stola, prebacujući teške reči, ali nisam dozvolila da me to obeshrabri. Ubrzo sam dovela Groma u svoju kuću, skinula mu lanac i ostavila mu činiju sa hranom. Srce mi je brže kucalo, dok sam čekala da reaguje. Spustio je glavu i polako je počeo da jede, još uvek nesiguran, i ja sam tada osetila da nije samo pas bio ranjen. Ja sam bila ranjena u onome što smo svi propuštali. Suze su mi tekle niz lice, ali nisam se stidela. Nisu to bile suze tuge, već tuge koja je napokon pronašla izlaz.
- Noći su bile najteže. Čitavog života nisam verovala da ću imati snage da budem snažna i volim ovog psa koji mi je bio stran, a ipak tako poznat. Ispod mog kreveta je spavao, tiho, čuvajući svaki moj korak. Svakog dana sam mu donosila hranu, čistila mu rane, pričala mu o svom životu i uvek mu govorila da je voljen. U njegovim očima, vremenom, pojavio se sjaj, nežnost, nešto što je ranije bilo skrivano, nestalo u potpunosti pod težinom bola. Pas koji je bio zlostavljan sada je polako postajao pas koji je mogao da voli.
Deca iz sela su me gledala sa sažaljenjem, kao da su misli da nisam normalna zbog toga što sam verovala u Groma. Deca su prelazila ulicu kad su nas videla, plašeći se njegovog divljeg izgleda. Oni nisu znali da je Grom bio samo žrtva. On nije bio krvoločan. On je samo tražio ljubav, i napokon je bio u sigurnim rukama. Izgleda da su svi ostali bili previše zaslepljeni svojim strahovima da bi mogli da vide istinu.
Jednog dana, dok sam sedela u dvorištu, plakala zbog svega što sam prošla i što još uvek nisam zaboravila, Grom je prišao i sagnuo glavu. Spustio je svoju tešku glavu na moje koleno, kao da mi daje do znanja da nije samo moj spasitelj. On je bio tu i za mene. Njegova sigurnost bila je u tome da nije morao više da se bori. I, u tom trenutku, shvatila sam da me on zapravo čuva.
Tog dana, lopovi su pokušali da provale u moj dom. Mislili su da sam stara i da je lako da me zastraše. Razvalili su prozor i ušli u kuću. Mislili su da su me zatekli, da mogu da uzmu šta žele, ali nisu računali na Groma. Kao strela, izleteo je iz sobe i stao između mene i njih. Zarežao je tako snažno da je odjeknulo u čitavoj kući. Lopovi su zastali u šoku, a kada su pokušali da pobegnu, Grom ih je odgurnuo i ispratio do vrata, prateći ih tako da nisu mogli da pobegnu.
Policija je stigla ubrzo nakon toga, a komšije su se okupile. Svi su stajali, gledajući Groma kao da ga prvi put vide. I zaista, to je bio prvi put da su ga gledali očima koje nisu bile zaslepljene strahom. Bilo je jasno da Grom nikada nije bio opasan. Bio je samo pas koji je prešao kroz pakao, tražeći ljubav, i sada je bio spasitelj.
Komšije su počele da donose hranu za njega. Djeca su ga mazila i počela da ga pozdravljaju svaki put kad bi ga sreli na ulici. Milovan je stajao sa strane, gledajući ga, ali više nije smeo ni da pogleda u mene. Prošle su godine od toga dana, a život je postao mirniji. Svako jutro se budim sa Gromom pored sebe, i znam da ni on ni ja nismo sami. Po prvi put, Grom je imao dom, i to dom u kojem je bio voljen.Ponekad se zapitam kako bi sve bilo da nisam donela tu odluku da ga spasim, i koliko još Gromova tamo negde čeka nekoga ko će imati hrabrosti da ih oslobodi.
