Kažu da je prava ljubav ona koja traje cijeli život i da tu osobu ne možemo nikada zaboraviti ma šta da se desi. U našoj priči je jedan čovjek izgubio pamćenje ali ga je pjesma podsjetila na ženu koju voli.
Pre trideset godina, moj svet je bio jedno bezdan, obeležen tamom i neizvesnošću. Sećam se dana kada sam se probudio u bolnici, zbunjen, bez sećanja na to ko sam, bez ikakvih veza sa prošlošću. Moje ime, lice, sve što sam bio, nestalo je tog dana kada me je vozač nesrećno pokosio na motoru. Dok su lekari s neskrivenim sažaljenjem pričali o tome kako nisam imao nikakve identifikacione dokumente, shvatio sam da sam izgubio više od svog imena – izgubio sam sebe. Zbrka, tuga i unutrašnja tmina su postali moji stalni pratiloci, a moji pokušaji da se prisetim onoga što je bilo pre nesreće završavali su se u magli, bolovima i migrenama.
Započeo sam novi život, sa novim identitetom, u nepoznatom gradu, radeći teške poslove da bih preživeo. Sve oko mene bilo je stranac, sve je bilo prazno, a ja sam hodao kroz život kao nevidljivi čovek, sa neizbrisivim osećajem da sam nešto izgubio, ali nisam znao šta. U tih trideset godina, ni jednom nisam prestao da se pitam ko sam bio pre nego što su mi izbrisali prošlost. Smeštao sam se u svoje rutine, gradio sam nove navike, ali nikada nisam prestao da osećam onu nevidljivu rupu, onu prazninu koja me je držala budnim noću.
I onda, jednog dana, sve se promenilo. Sedeći u zadimljenoj kafani na beogradskom periferiji, pokušavao sam da se sklonim od mraza i razmislim o svim pitanjima koja su godinama bila neodgovorena. Tada je počela da svira harmonika. Bile su to note koje su doneli stari balkanski melodični akordi, ti koji su otvarali vrata prošlih vremena. I tada je sve stalo. U trenutku sam se setio svog života, svog pravog imena, svoga starog, rodnog grada i ona je ponovo bila tu – Jelena. Sećanja su eksplodirala u meni, dolazila su s nevjerojatnom brzinom i jasnoćom. Jelena, ona jedina ljubav, ona koju sam napustio, koja je čekala mene na železničkoj stanici onog dana kada me je nesreća zauvijek promenila.
- Setio sam se naših snova, naših planova, onih neostvarenih želja koje su ostale u mraku prošlih noći, kada smo se zakleli pred Bogom da ćemo pobegnuti zajedno. Setio sam se njenog lika, njenog glasa, naših mladalačkih obećanja. Setio sam se onog trenutka kada je čekala na peronu, a ja nisam stigao. Znao sam da je verovala da sam je napustio, da sam je prevario i ostavio samu. Ali nisam je napustio; sudbina nas je razdvojila. A sada, trideset godina kasnije, nisam mogao da ostavim prošlost da me uništi.
Brzo sam ustao, nije bilo vremena za čekanje. Potrčao sam prema železničkoj stanici. Noge su mi otkazivale, ali nisam mogao stati. Moje srce je bilo ispunjeno strahom i nadom. Kada sam konačno stigao na staru, napuštenu stanicu, bila je tu. Jelena, stara, promenjena, ali još uvek ona. Stajala je na tom istom mestu na kojem smo se poslednji put rastali, sa istom nadušnom verom da ćemo se ponovo naći. Stajala je sa suvim cvetom u rukama, čekajući ono što nikada nije došlo – mene.
Polako sam se približavao, plašeći se da će ovaj trenutak biti samo još jedno razočarenje. Ali onda je ona okrenula glavu, a njene oči su bile iste kao pre trideset godina – pune nade, ljubavi, ali i bola. Setila me se. Zamišljeno je gledala moje lice, prepoznajući ga iako je bilo prekriveno ožiljcima i godinama. Nisam mogao da pričam, suze su mi napunile oči. Setio sam se svega – svog života, svoje greške, njene neverovatne vernosti. Jelena je stajala pred mene, a moje srce je ponovo počelo da kuca, a suze su padale na zemlju.
Nismo izgovarali reči, nismo morali. Jednostavno smo se držali, kao što smo to nekada radili, pre nego što nas je razdvojila sudbina. To je bio trenutak istine, trenutak kada su godine nestale, a bol nestao. Tada sam shvatio – prava ljubav nikada ne umire, ona je uvek tu, samo je ponekad potrebno vreme da se pronađe.
U tom trenutku sam znao da sve što sam izgubio u svom životu, bilo je vredno ove trenutne sreće. Jelena nije bila samo moj život, ona je bila moja sudbina, iako su nas godine razdvojile, ona je bila ona koja je izdržala sve, čekajući me. A sada, iako je svet prošao, iako smo bili udaljeni godinama, ponovno smo se našli. Na tom starom, napuštenom peronu, Jelena i ja smo napokon završili ono što smo započeli pre trideset godina.
