Veliki broj djece vrlo rano krene u vrtić jer su roditelji zaposleni i tamo se u skoro svim slučajevima o njima dobro brinu. Međutim jedan dječak se jako plašio odlaska u obdanište.
Nije bilo lako osluškivati tišinu svog života nakon što su svi znali moju priču. Priča o tome kako je moj sin Jovan bio veselo, nasmejano dijete koje je svako jutro trčalo prema vrtiću, jedva čekajući da započne još jedan dan sa svojim prijateljima. To je bio period života kada sam verovala da sam učinila sve što je bilo potrebno, jer je Jovan bio srećan, a ja sam bila sigurna da sam donela pravu odluku upisavši ga u vrtić. Njegovo smeštanje u vrtić je bila moja nada da će odrasti u zdravom okruženju, sa prijateljima, igračkama i ljubavlju. I sve je išlo kako treba, barem na prvi pogled.
Ali onda, iznenada, sve se promenilo. Jednog ponedeljka, Jovan je ustao iz kreveta i počeo da se ponaša potpuno drugačije. Umesto da veselo trči prema vrata i uzima svoje male autiće, kao što je to uvek radio, sada je počeo da se drži za mene, da me gleda sa suzama u očima i moli da ga ne ostavim. Osećala sam da nešto nije u redu, ali nisam znala šta. Njegova ponašanja su postajala sve čudnija. Umesto smeha i veselja, sada sam gledala strah u njegovim očima.
Počela sam da shvatam da ovo nije samo faza kroz koju deca prolaze. Jovanov strah je postajao sve očigledniji i svaki dan je bilo teže gledati ga kako se povlači u sebe. Kao majka, nisam mogla da ignorišem ovu promenu, iako sam pokušavala da budem strpljiva, da ga tešim i da razumem da možda ima svojih unutrašnjih strahova, ali ubrzo sam shvatila da ovo nije običan strah, nego nešto mnogo ozbiljnije.
- Počela sam da ga pitanjima pokušavam da otkrijem šta ga muči, ali ništa nisam dobijala osim tihog odgovora. Pedijatar mi je rekao da je to možda separacijska anksioznost i da će to proći, ali u mom srcu nisam mogla da prihvatim takvo objašnjenje. Znala sam da postoji nešto dublje, nešto što mu nije dozvoljavalo da bude ono veselo dijete kakvo je bio pre nekoliko dana.
Njegov strah je postajao još očigledniji i svako jutro bio je veći. Iako sam pokušavala da ga utešim i obuzdam njegovu tugu, nisam mogla da ignorišem bol koji je rastao. Do petka sam bila potpuno iscrpljena, bez sna, sa stalnim osećajem nemira. Onda je jednog jutra, dok sam pokušavala da ga spremim za vrtić, njegova panika bila neizdrživa. Suze su tekle niz njegovo lice, i to nisu bile suze koje je obično davao kada je bilo nešto što nije želeo, to su bile suze koje su dolazile iz dubine, iz mesta koje nisam mogla da dodirnem.
U trenutku panike, podigla sam ga i smireno mu rekla: „Reci mi, Jovane, šta se dešava, šta te plaši?“ Njegove reči su bile šaptane, ali bile su dovoljno jasne: „Boji se ručka.“ To mi je bio prvi okidač, i srce mi je zadrhtalo kad sam shvatila da nešto ozbiljno nije u redu. Iako nisam znala odmah šta je uzrok, osjećala sam da treba da idem do kraja, da saznam šta ga muči.
Nisam želela da čekam više. Sledeći dan sam odlučila da obiđem vrtić, da saznam šta se tačno dešava. Zamišljala sam sve moguće scenarije, ali ništa me nije moglo pripremiti na ono što sam ugledala. Iako roditeljima nije bio dozvoljen ulaz u prostorije, prozor je omogućio da vidim unutra. Ugledala sam svog sina, kako sedi sam za stolom, bez hrane pred sobom, dok su svi drugi oko njega jeli. Njegov pogled bio je hladan i ukočen, dok su vaspitačice prolazile pored njega kao da ga ne vide. Srce mi je bilo u grlu, a noge su mi bile kao od stakla dok sam gledala bezdušnost koju je ispoljavala vaspitačica prema mom sinu.
U tom trenutku nisam mogla više da čekam. Ušla sam unutra, uzevši svog sina u naručje i ne gledajući nikoga. Pitala sam šta se dešava, zbog čega je on ostavljen sam, zašto nije jeo. Kada su mi rekli da je moj sin bio izostavljen jer je odbijao da jede određenu hranu i da su ga izdvojili, duboko sam se razočarala. Čula sam reči koje nisu imale veze sa njegovim osećanjima, reči kao „metoda discipline“, ali u mome srcu to je bila tortura. Ovo nije bio način da se ponašaju prema malom detetu. Ovo je bio način da se slomi duša deteta koje je trebalo da bude voljeno i poštovano.
Iako su svi ti roditelji koji su sedili u tom vrtiću u tom trenutku gledali sa strane, znala sam da sam morala da prekinem ovu sramotu. Uzela sam svog sina, obećavši mu da više nikada neće biti u tom okruženju. Od tog dana sam našla novo mesto za njega, vrtić koji se trudio da mu pruži ljubav i pažnju. Videla sam kako se moj veseli Jovan vraća u svoju staru formu, srećan i ispunjen. Naučila sam važnu lekciju, onu koju svaka majka mora da nauči: instinkt je ključ, i kad osećaš da nešto nije u redu, moraš da poslušaš svoje srce i zaštitiš svoju decu.
