Kad čovjek stane na noge, uštedi nešto novca, kupi bolji auto, preseli se u veći stan ili kuću, onda polako počinje potiskivati ono iz čega je potekao. Nostalgične misli zamjenjuju praktična razmišljanja, a podrijetlo se počinje zaboravljati. Ili barem pokušavamo zaboraviti, kao da možemo.
Prva faza: Zbunjenost i preživljavanje
Prvi trenutak kada se doselite u stranu zemlju, sve je novo i nepoznato. Za mnoge, ovo je faza neverice i tihe panike. Osoba je suočena sa ogromnim brojem nepoznanica: kako preživeti, kako se snaći u novom okruženju, kako komunicirati i kako se kretati kroz sistem koji nije prilagođen njihovim prethodnim iskustvima. U tom trenutku ne postoji prostor za filozofiju – jedini cilj je preživeti dan. Ova faza karakteriše se zbunjenostima, nesigurnostima i potrebom za svakodnevnim preživljavanjem. Tu je i moment socijalne adaptacije, kao i početak spoznaje o tome kako život u tuđini može biti jako različit od svega što smo znali.
Druga faza: Preživljavanje kroz rad i prilagođavanje
Kako vreme prolazi, nastaje nova faza života: faza traženja boljeg posla. U ovoj fazi, osobe koje su došle iz siromašnijih krajeva suočavaju se s izazovima pronalaženja stabilnog izvora prihoda. To podrazumeva naporan rad – često u nižim sektorima, radeći poslove koji nisu uvek po želji. Mnogi imigranti prihvataju sve, bilo legalno ili nelegalno, uz pomoć socijalnih usluga, i sve to dovodi do trenutka kada više ne znaju da li su deo nove zemlje ili još uvek pripadaju svojoj rodnoj. Ipak, sa svakim novim korakom u integraciji, sa stabilizovanjem života, dolazi do promena u percepciji novog okruženja.
Zapošljavanje, edukacija dece, i kupovina prvog automobila ili preseljenje u veći stan postepeno grade osećaj da je osoba napokon „svoj na svome“. Ove promene donose i osjećaj zadovoljstva i veće integracije u društvo.
Treća faza: Početak svesnosti o gubicima
I dok se život u novoj zemlji stabilizuje, dolazi trenutak kada shvatite da ste se promenili, ali i da nešto nedostaje. U ovoj fazi, ljudi postaju svesni onoga što su izgubili u procesu adaptacije. „Zahvalan sam Holandiji na svemu što mi je pružila, ali ona mi je uzela decu“, rekao je jedan zemljak, što ilustrira dublji emotivni konflikt. Na početku ste uživali u stabilnosti koju nova zemlja pruža, ali kako godine prolaze, dolazi do osjećaja nostalgije za domovinom.
U ovoj fazi, osobe postaju svesne da se njihova deca sve više identifikuju sa novim životom, dok su oni sami još uvek vezani za staru domovinu. Iako je sistem u stranoj zemlji uredan i efikasan, mentalitet, hrana i klima često postanu izvor nezadovoljstva. Život se postepeno transformiše u traženje onoga što je „naše“ – i to ne nužno kroz nacionalnost, već kroz mentalnu i emotivnu povezanost.
Ko su naši?
Ko su „naši“ u tuđini? To su ljudi koji dele vašu priču, vašu prošlost, vašu nostalgiju. Neki donose kamenje iz rodnog kraja, neki bršljan koji im je lepši od bilo kog cveta, a neki čuvaju porodične uspomene poput starog sata. Ovi simboli postaju deo svakodnevnog života, ukorenjeni u identitetu koji ne možete jednostavno zameniti. U mnogim domovima naših ljudi možete videti kamenje sa Dinarskih planina, ali nikada zemlju iz ravne Slavonije. Ova simbolika pokazuje duboku povezanost sa nečim većim, sa zemljom iz koje potičemo, iako već godinama živimo u inostranstvu.
Poslednja faza: Groblja i sjećanja
Kako vreme prolazi, dolazi trenutak kada više nemate energije ni volje da se borite za status u novoj zemlji. Zamišljate sve ono što ste postigli i sve ono što ste izgubili. Tada se sećate svojih bližnjih, a grobovi vaših sugrađana, rasuti širom Evrope, postaju simbol tog gubitka. Iako su vaša tela i životi sada vezani za stranu zemlju, vaša duša je često vezana za ono što ste ostavili iza sebe. U mnogim slučajevima, groblja naših ljudi su prepuna, a to je simbol bola i tuge koja se ne može lako objasniti rečima.
Zaključak
Ovaj članak nas podseća na složeni proces života u inostranstvu – od početne zbunjenosti i osnivanja temelja u novoj zemlji, preko gubitka nečega dragocenog, do trenutka kada se počinjemo vraćati onome što je naše. Osećaj pripadnosti nikada nije jednostavan, i često nas poziva da se preispitamo šta znači biti „naš“. Na kraju, bez obzira na to što zemlje u kojima živimo možda nisu naše domovine, naši ljudi i naša duša ostaju s nama, oblikujući naš identitet bez obzira na to koliko daleko otišli bili.
