U današnjem članku vam donosimo ispovijest.Stajao je na vratima, držeći u rukama kožnu putnu torbu. Bilo je nešto poput pobjede u njegovim očima, ali više poput njezine jadne sjene.
Ponekad se kraj ne najavi dramom, suzama ili scenama dostojnim filmova – ponekad sve prestane u tišini. Tako je izgledao i njen kraj. Jedna rečenica, izrečena hladno i odlučno, prekinula je ono što je nekada delovalo kao večnost.”Marina je trudna. Idem kod nje. Uzimam auto i stan.”
- Očekivao je buru, možda suze, možda molbe. Međutim, ono što je dobio bila je samo tišina. Jedno tiho klimanje glavom. Nije ni znao da u tom trenutku nije ostavio samo nekoga iza sebe – već je ušao u proces vlastite propasti.U trenutku kada su se vrata zatvorila, u sobi je zavladala potpuna tišina. Ali vetar je udarao o prozor, kao da i sam želi nešto da kaže. Gledala je ka tim vratima, u tišini, nadajući se da će se pojaviti i reći da je sve bila šala. Ali to se nije dogodilo. Tišina nije bila privremena – bila je konačna.
U grudima joj se nije smestila ni tuga, ni gnev – već nešto mnogo dublje i tiše. Neka praznina koja ne boli, ali stvara osećaj kao da se svet povukao iznutra. Htjela je da vrisne, ali čak ni glas više nije imao snagu.Otišla je u kupatilo, otvorila orman, uzela peškir. Napravila je kupku – ne da bi zaboravila, već da bi se probudila. Voda, kako ona reče, pere sve, čak i nepotrebne uspomene – ali ne pere obraz.U tom trenutku je odlučila nešto ključno:Ako se sve može oduzeti – onda joj više ništa spolja nije ni potrebno.
- U toj kupki, sa zatvorenim očima, osetila je kako se sa nje sliva sve što joj više ne pripada:umor.razočaranje.lažna očekivanja.emocionalni teret koji nije njen.Kao da je srce, koje je do tada bilo slomljeno, sada samo tražilo vreme da se ponovo ispuni.Prolazili su dani. Noći su se pretvarale u jutra, nedelje su se topile u kalendaru. Ali ona se nije slomila. Šta više, postajala je sve jača.
Nije plakala. Nije molila. Nije gubila dostojanstvo.Kada su je prijatelji i poznanici sažaljevali, ona je samo ćutala sa osmehom. Znala je da ljudi koji izdaju – nisu vredni ni bola, ni reči.Muž je otišao sa svim stvarima, čak je poneo i novac iz kuće. Verovao je da je tamo negde bolje, da je tuđa trava zelenija. Ali nije znao da je zelena boja često samo fasada za trulež ispod.
Od svoje ljubavnice je očekivao mnogo – dobio je ništa. Ili, kako ona kaže, dobio je lekciju koju će do groba pamtiti.Ona, s druge strane, nije izgubila. Naprotiv:Razumevanje šta ljubav nije.Povratak sopstvenoj snazi i ženstvenosti.Spoznaju da sreća dolazi iznutra.Oslobađanje od iluzija koje su je sputavale.Samopoštovanje koje ne zavisi od tuđeg prisustva.Shvatila je da je život, u svojoj suštini, prelep, ali samo kada ga živiš u istini sa sobom. Više joj nije bio potreban neko ko ne zna da voli. Shvatila je da je bolje biti sama, nego u laži.U tišini tog stana, koja je nekada bolela, sada je čula – sebe. A to je bio prvi korak ka slobodi.
