U današnjem članku donosimo priču o jednoj od najznačajnijih i najosebujnijih ličnosti srpske glumačke scene Ružici Sokić. Iako je ostala upamćena kao jedna od najlepših i najelegantnijih dama srpskog pozorišta, sama sebe nikada nije doživljavala na taj način.
Uvek je govorila da se nije videla kao fatalna žena i da nije bila svesna svog fizičkog izgleda, iako su je mnogi upravo tako doživljavali. Čak joj je i majka često zamerala zbog prevelike skromnosti i snishodljivosti, ali Ružica je nosila u sebi dubok osećaj nesigurnosti, koji je poticao iz borbe da se izbori u umetničkom svetu bez zaleđa i podrške.
- Na samom početku karijere, bila je deo prvog ansambla Ateljea 212, zajedno sa velikim imenima kao što su Zoran Radmilović, Branko Pleša, Vlada Popović, kao i legendarna Mira Trailović. Bio je to period istinskog procvata srpskog pozorišta, u kom su se svi članovi ansambla nalazili na istom talasu umetničkog entuzijazma. Ružica se izdvojila kao prva koja je na sceni izgovorila psovku, što je u to vreme izazvalo veliku pažnju, pa čak i lavinu sličnih izraza kod drugih glumaca. Ta psovka postala je deo izraza slobode na sceni, koju su neki, poput Radmilovića, odveli do pravog oblika scenske poetike.
U tom svetu umetnosti, žene su se retko doživljavale ravnopravno. Muške kolege često su ih smatrale nužnim zlom, dok su same glumice imale više poštovanja jedna prema drugoj. Ružica se prisećala kako su joj kolege, poput Bate Stojkovića, znale zagorčati dane na sceni. Njihovi odnosi bili su složeni, često puni tenzija i rivalstva. Bilo je i smešnih trenutaka, ali njoj u tim trenucima nije bilo do smeha. Posebno se borila da zadrži svoje mesto u okruženju gde su drugi imali podršku klanova i uticajnih ljudi.
Jedna od najvažnijih osoba u njenom životu bila je Olivera Marković, glumica koju je Ružica poštovala i volela kao da joj je rođena sestra. Olivera je bila oličenje talenta, skromnosti i dobrote, a njena prirodna elegancija i toplina duboko su uticale na Ružicu. Smatrala je da joj je upravo ona bila inspiracija i motivacija da postane glumica.
- U umetničkom svetu, nesigurnost je bila Ružicin stalni saputnik. Dok su neki imali podršku partnera, reditelja i uticajnih krugova, ona je morala da se za svaku ulogu izbori sama. Imala je osećaj da je svaka prilika pitanje života i smrti, jer nije bilo nikoga ko bi je „pogurao“. Iako je s vremenom postala deo crnog talasa i proslavila se ulogama žena sa margine društva, to joj nije bilo lako. Takvi likovi su je obeležili, iako su daleko bili od onoga što je ona privatno bila.
Zbog verodostojnosti uloge, često je inspiraciju tražila na mestima poput železničkih stanica ili čak u Parizu, gde je posmatrala žene iz nižih slojeva kako bi što bolje oslikala njihove sudbine. Za jednu ulogu u drami “Čudo u Šarganu”, želela je da nosi ćelavu periku, ali joj to prvo nije bilo dopušteno. Ipak, čim je prošla premijera, svojom tvrdoglavošću uspela je da ostvari svoju zamisao.
Ova osobina – tvrdoglavost – kroz život joj je donosila i dobro i loše. Nikada nije želela da se priklanja, uvek je govorila istinu i činila ono što je smatrala ispravnim. Smatrala je da se uspeh meri veličinom žrtve, i da ništa vredno ne dolazi bez unutrašnje borbe i odricanja. S vremenom je naučila da je lepota u davanju, da je pružanje podrške i pažnje drugima vrednije od bilo kakvog priznanja.
Jedan od upečatljivijih trenutaka u njenoj karijeri bio je kada su je izbacili iz filma „Sutjeska“ jer je, po rečima producenata, bila previše „ružna“. Besna i povređena, obrušila se na njih u medijima. Ali ironija sudbine je htela da već sledeće godine dobije Zlatnu arenu u Puli za film „Žuta“. Tada joj je čak i Josip Broz Tito, na svečanosti, prišao, uzeo za ruku i rekao: „Sokićka, mnogo si opasna!“ Taj trenutak joj je bio potvrda da je, uprkos svim preprekama, njena snaga i autentičnost ipak prepoznata.
