U današnjem članku osvrnućemo se na tragičan događaj koji je potresao Beograd i izazvao veliku pažnju javnosti.
Mirosanda Rosa Satarić, žena i majka, stradala je u zločinu koji je izazvao ogorčenje i mnoge pitanja o nepravdi, moći i zloupotrebi sistema. Ovaj slučaj je jedno od najmračnijih poglavlja u povijesti Beograda, jer iza njega stoji stravična priča o nasilju, nepravdi i zataškavanju istine.
- Mirosanda, poznata kao Rosa, u trenutku kada je izgubila život, bila je sa svojom ćerkom na putu kući. Držala je za ruku svoju ćerku, a zajedno su koračale kroz Siminu ulicu, ne sluteći da će nekoliko trenutaka kasnije doći do strašne tragedije. Počinilac ovog užasnog zločina bio je Milorad Golubović, bivši pripadnik Narodne milicije, a prema izvorima, i profesionalni egzekutor. Motiv za ovaj zločin bio je šokantan: Milorad je pucao u glavu žene samo zato što nije prihvatila njegove nasrtaje na njeno dostojanstvo i telo. Bezdušno je ubio Rosi, dok je bila sa svojim detetom, samo zato što je odbila da bude podložna njegovoj volji.
Napad je bio brutalan. Milorad je Rosu napao na uglu Simine i Višnjićeve ulice, a prolaznici su sve posmatrali, ali niko nije intervenisao. Tragovi ovog zločina brzo su bili zaboravljeni, a istina o onome što se dogodilo zatomljena. Jedino što je ostalo kao podsećanje na ovaj strašan događaj bila je polomljena tabla na trotoaru, koju su prolaznici gazili nesvesni svega što ona predstavlja.
Ćerka Mirosande, Marina, danas se seća tih trenutaka. Tada je imala samo deset godina i nosi teške uspomene na dan kada je izgubila majku. Marina, koja sada ima svoje porodice, pričala je o tome kako su ona i njena sestra, uprkos velikoj boli, nastavile sa životom, vezale se za oca, išle na letovanja, završile škole i izgradile svoje živote. Ipak, bol je ostala u njihovim srcima, a otac je nosio teret toga što se dogodilo.
Jedan od najtežih trenutaka za Marinu bio je saznanje da je Milorad Golubović, ubica njene majke, pušten iz zatvora. Marina se seća da su putovali na more, prolazeći pored Podgorice, gde je Golubović trebao da odslužuje kaznu. Otac je tada rekao: “Pustili su ga”. Ove reči su ostale u sećanju, kao i kasniji podaci da je Golubović doživeo duboku starost. Ni mnogi svedoci nisu želeli da se upuste u sudski proces, jer su se bojali da će postati meta osvetničkog gneva.
Milorad Golubović bio je poznat kao moćnik, pripadnik milicije, koji je bio odgovoran za smrt mnogih ljudi. Njegova “karijera” egzekutora ostavila je dubok trag u društvu. Iako je bio osumnjičen za ubistva, uključujući i smrt Mirosande Satarić, on nikada nije odgovarao za svoja dela na pravi način. Golubović je bio osoba koju su mnogi znali kao “neuhvatljivog”, jer su se ljudi bojali da progovore o njegovim zločinima.
- Zanimljivo je da su zapadne novine sedamdesetih godina počele istraživati ovaj slučaj, pokušavajući da razotkriju zločine počinjene od strane Golubovića i sličnih moćnika. Iako je javnost postajala sve više uznemirena, izvesno je da su mnogi željeli da se ovaj slučaj zataška. Golubović je bio “heroj” za mnoge u vlasti, zbog svog radnog angažmana u miliciji.
Kroz godine, javnost je sve više postavljala pitanja o nepravdi i o tome kako je zločin ostao neprocesuiran. Tek 1970. godine, nakon ogromnog pritiska, postavljeno je skromno obeležje na mestu zločina, u Siminoj ulici, da bi se podsetilo na tragičnu sudbinu Mirosande Satarić. Ova tabla je tokom godina bila zapostavljena, dok su prolaznici nesvesno gazili preko nje, ignorišući to što ona predstavlja.
Ipak, zahvaljujući naporima porodice, pre nekoliko godina spomen-ploča je obnovljena, kako bi se odala počast tragično preminuloj ženi. Ivana Jerković Andrejević, unuka Mirosande Satarić, govorila je tom prilikom, ističući značaj obnove obeležja, jer je to mesto koje podseća na žrtvu žene, majke i supruge, koja je izgubila život samo zato što nije pristala na nasilje. Spomenik je sada postavljen iznad pločnika, kako bi svi mogli da se setimo ovog strašnog zločina i ljudske patnje koja je trajala decenijama.
Ovaj slučaj, uprkos tome što je prošlo mnogo godina, i dalje je urezan u kolektivno sećanje i postavlja važno pitanje o tome kako su neki zločini bili prepušteni zaboravu, a kako su ljudi sa moći i uticajem uspeli da izbegnu odgovornost.
