U današnjem članku, dotaknućemo se svakodnevnih unutrašnjih borbi koje mnogi od nas prolaze u tišini, često skrivajući ih iza osmeha i maski koje nosimo u društvu.
Iako su neki problemi mali, gotovo trivijalni, njihovo prisustvo ume da bude težak teret za one koji ih doživljavaju. Istovremeno, postoje oni koji kroz život prolaze stežući zube, nikada se ne žaleći, verujući da će snaga volje i tišina rešiti sve.
- Jedan od onih koji je na poseban način objasnio prirodu unutrašnjih borbi jeste Mihail Labkovski, poznati ruski psiholog čije misli sve više odjekuju i van granica njegove zemlje. Njegovih pet citata koji slede nisu samo reči — oni su ogledala koja nam pomažu da sagledamo sami sebe dublje i jasnije. U njima se, često neočekivano, pronalazimo.
Jedna od glavnih tema kojom se Labkovski bavi jeste nisko samopouzdanje, problem koji više pogađa ljude nego što se to na prvi pogled čini. On kaže: „Idu dvojica ulicom i jedan, recimo, čačka nos. I sada se prvi stidi zbog njega. Iako to: a) nije njegov problem; b) nije njegov prst; v) nije njegov nos, niti su njegove šmrklje. Njegovo je samo nisko samopouzdanje.“
Ova rečenica ističe koliko daleko možemo otići u samosabotaži i neosnovanom osećaju krivice. Kada čovek nema poverenja u sebe, on preuzima odgovornost i za ono što nije njegovo. To stanje je naporno i destruktivno. Zato Labkovski savetuje da se samopouzdanje mora graditi svesno, čak i kroz male pobede — jer svaka sitnica u kojoj ste bili uspešni zaslužuje priznanje. Niko nema pravo da vam usadi ideju da ne vredite.
Sledeća misao govori o skladu između razuma i osećanja. „Znak duševnog zdravlja je kada ono što mislite i ono što osećate — bude usklađeno.“ Ova izjava naglašava važnost unutrašnjeg balansa. Ljudi često ignorišu ono što zaista osećaju, gurajući emocije pod tepih kako bi se uklopili u tuđa očekivanja. To izaziva unutrašnji konflikt koji, ako se dugo ignoriše, vodi u anksioznost, nezadovoljstvo i emocionalnu iscrpljenost. Iskrenost prema sebi je ključ emocionalnog zdravlja.
- Labkovski se dotiče i teme poznate kao kriza srednjih godina. On kaže: „Kriza srednjih godina ne dolazi samo kada nemate novac i sve je loše. Kriza dolazi zbog jaza između onoga što ste očekivali od života i onoga što ste od njega zapravo dobili.“
Ovo objašnjenje pogađa suštinu. Problem nije u objektivnoj situaciji, već u raskoraku između ideala koje smo imali kao mladi i stvarnosti koju živimo. Kada se očekivanja ne ispune, nastaje razočaranje, ali ono nije kraj. Labkovski podseća da nije strašno ako nismo postigli sve sada — život nam često donese nešto bolje u nekom drugom trenutku. Bitno je da naučimo da budemo fleksibilni u svojim željama.
Još jedna njegova važna poruka odnosi se na mišljenje drugih ljudi. On tvrdi: „Ljudi sa stabilnom psihom i jasnim razumevanjem šta žele od života nemaju potrebu da saznaju šta drugi misle o njima.“ Ova jednostavna istina je moćna. Previše ljudi provodi život brinući se kako ih drugi vide, zanemarujući sopstvene vrednosti i ciljeve. Sloboda počinje kada prestanemo da živimo za tuđe aplauze. Ljudi koji znaju ko su i kuda idu, retko traže spoljašnje odobravanje.
Na kraju, Labkovski nas uči da su naši problemi, u svojoj srži, često vezani za način na koji razmišljamo i doživljavamo sebe. Nije život uvek lak, ali naše viđenje sebe u njemu čini razliku. Umesto da se mučimo tražeći potvrdu spolja, treba da krenemo iznutra — da prihvatimo svoje nesavršenosti, da budemo iskreni prema sebi i da ne bežimo od realnosti.
U vremenu kada je haos postao svakodnevnica, poruke ovog psihologa predstavljaju poziv na unutrašnje buđenje. Možda ne možemo promeniti svet, ali možemo promeniti način na koji ga doživljavamo — i upravo tu počinje pravi mir.
