U današnjem članku želim podeliti priču koja je postala viralna na hrvatskom Reditu, izazivajući mnoge korisnike da preispitaju svoje stavove o životu, uspomenama i prolaznosti vremena.
Ispovest jednog korisnika koja je započela kao običan događaj prilikom čišćenja kuće, pretvorila se u duboko filozofsko razmišljanje o tome što zapravo ostavljamo za sobom. Ovaj korisnik i njegova supruga su pre dve godine kupili kuću od naslednika preminule osobe. Kako bi uredili prostor prema svom ukusu, odlučili su da izbace stare stvari, uključujući ormare i komode, ali u tom procesu otkrili su pet-šest kutija od cipela prepunih starih fotografija i nekoliko albuma. Fotografije su, prema njihovim pretpostavkama, pripadale deci ili unucima preminulih vlasnika.
- Zanimljivo je to što su odmah odlučili da te uspomene ne zadrže, nego da pokušaju kontaktirati bivše vlasnike, nadajući se da će se neko od njih zainteresovati za te predmete. Nakon nekoliko pokušaja da dođu u kontakt s rodbinom, došli su do razočaravajuće spoznaje – niko od njih nije bio zainteresovan da preuzme te uspomene. “Svi su rekli da im ne treba,” napisao je korisnik, dodajući da su miševi već napravili leglo u tim kutijama, a unutar njih možda ima još i drugih nepoželjnih stvari. Shvatio je da nije bilo smisla zadržavati nešto što očigledno niko ne želi, pa je odlučio da sve to spali.
Dok je gledao kako slike gore, njegovo razmišljanje o životu postalo je intenzivnije. Razmišljao je o tome kako samo jedna odluka može uništiti toliki deo prošlosti i uspomena. S obzirom na to kako su ljudi brzo zaboravili, setio se svoje porodice, zamišljajući da će jednog dana možda njegova ćerka ili njena deca gledati njihov porodični album i možda odlučiti da im to više nije potrebno. Ta misao ga duboko dirnula, a njegova razmišljanja su bila prožeta tugom zbog činjenice da se danas sve svelo na jednostavan ciklus života: “Živi, radi, plati porez i umri.”
Priča je izazvala mnogo reakcija među korisnicima, jer se mnogi složili s tim da današnje društvo često zanemaruje prošlost i emocionalne vrednosti. Jedan korisnik je istakao kako je “društvo postalo prazna ljuštura” i kako ljudi ne prepoznaju vrednost trenutaka, niti se zadrže na uspomenama. Na društvenim mrežama se često može primetiti kako ljudi brzo zaboravljaju na ono što je bilo, a ta misao se sve više potvrđuje u svetu koji proizvodi neprestano nove uspomene. “U svetu hiperprodukcije uspomena, kome još trebaju hiljade slika iz mladosti?” pitao se jedan korisnik, naglašavajući da nove generacije stvaraju svoje uspomene, bez obzira na to što prethodne generacije nisu bile dovoljno povezane sa prošlošću.
- Međutim, nisu svi delili ovakvo mišljenje. Bilo je i onih koji su istaknuli da porodične uspomene ipak imaju svoju vrednost. Jedan korisnik je rekao kako je zainteresovan za svoje pretke, te je često razmišljao o tome kako je izgledao njegov pradeda i kako je živeo. “Nismo svi isti. Danas se sve može digitalizovati i sačuvati,” dodao je, naglašavajući kako tehnologija omogućava da uspomene ostanu sa nama, čak i ako su prošli mnogi naraštaji.
Jedna od zanimljivih tema rasprave bila je i percepcija vremena. Mnogi su složili da vreme danas prolazi mnogo brže nego ranije. “Od 2021. godine sve leti,” napisao je jedan korisnik, dok je drugi komentirao: “Percepcija vremena se menja s godinama. Kad imaš deset godina, godina traje večno. Sa pedeset – proleti.” Ova razmišljanja podsećaju na to koliko brzo život prolazi i kako se menjaju naši prioriteti kroz vreme.
Međutim, nisu svi smatrali da bi trebalo tugovati zbog prolaznosti. “Fokusiraj se na sadašnjost. Učini život boljim sebi i drugima. A posle… lepo budi mrtav, kao što si bio i pre nego što si se rodio,” napisao je jedan korisnik, pozivajući druge da se posvete sadašnjem trenutku, bez previše brige o tome šta će ostati iza njih. U komentaru koji je usledio, razmišljanja su postala još filozofskija, s naglaskom na to da je život zapravo borba i da je naša prisutnost samo privremena, poput “privremene nakupine materije koja razmišlja i opaža.”
Na kraju, ova priča, koja je započela kao obična priča o pronalasku starih fotografija, postala je duboko filozofsko razmišljanje o tome kako živimo, kako se sećamo, i kako sve što ostavimo iza sebe brzo nestane.
