U današnjem članku, želim podeliti s vama priču koju sam čuo pre više od dve decenije, koja se tiče jedne tragične ljubavi u Sarajevu. Radi se o Bošku i Admiri, paru čija je sudbina obeležila ratnu stvarnost tog grada.
Ovu priču sam saznao dok sam radio u Sarajevu, a posrednik za mnoge moje radne zadatke bio je Esko, čovek koji je bio umešan u mnoge priče o ratu i svakodnevnom životu u tom turbulentnom vremenu. On mi je ispričao događaj koji mi je dugo ostao u sećanju i koji mi je pomogao da shvatim dublje značenje ljubavi i žrtve, čak i u najtežim okolnostima.
- Esko je bio osoba sa kojom sam poslovao, uglavnom obavljajući visinske radove poput postavljanja reklamnih panoa ili pranja prozora na visokim zgradama. Na početku našeg poznanstva, on mi nije otkrio svoje pravo ime, već je jednostavno pristao na to da me zove “Alpinista”, kako bi se izbegle potencijalne neprijatnosti. Nije bio previše zainteresovan za šire prijateljstvo, ali je često pričao o prošlim vremenima i o Sarajevu, o tome kako se grad menjao tokom rata. Ponekad su njegove reči bile ispunjene tugom i nostalgijom, posebno kada je govorio o onima koji su stradali.
Tako je jedan dan, dok smo sedili u hotelu, Esko pomenuo datum 18. maj, kada su Boško i Admira, dvoje mladih ljudi, ubijeni. Bio sam zbunjen, nisam znao o kome se radi, pa sam ga upitao ko su oni. Esko me pogledao sa iznenađenjem i počeo da mi priča o njima. Rekao je da su Boško i Admira bili “sarajevski anđeli”, ljudi koje je ceo grad voleo. Boško je bio fin, uljudan momak, a Admira lepa i pomalo impulzivna devojka. Iako su imali različite karaktere, volela su se duboko i iskreno. Esko ih je znao i sećao se njihove ljubavi i njihovih šetnji po Sarajevu, čak i u vreme rata.
Pre početka rata, Boško i Admira su živeli normalan život, ali nakon što je počeo sukob, stvari su se drastično promenile. Admira se preselila kod Boška, a oboje su često viđani kako prodaju svoje stvari po Sarajevu. U vreme rata, to je bilo nužno za preživljavanje. Iako su imali pomoć od Babuke, prijatelja koji je bio dobro povezan s obe strane, Boško je zbog svog porekla bio izložen napadima. Situacija je postajala sve teža, a fizički napadi su postali svakodnevica.
Početkom maja 1993. godine, Boško je dobio poziv za saslušanje u vezi s vojnom obavezom. Osećajući da se ne može uklopiti u ratne strane, odlučio je sa Admiru da beže. Babuka je obećao da će im pomoći da odu sigurno, i danima su čekali sa velikim nadama da će se spasiti. U četvrtak, 18. maja, planirali su da pređu na srpsku stranu preko Vrbanja mosta, verujući da je sve bilo dogovoreno i bezbedno. Ipak, njihova sudbina je bila drugačija.
- Na tom mostu, dok su išli prema svojoj slobodi, počeli su da padaju snajperski metci. Boško je pao prvi, a zatim i Admira, koja je pokušala da ga zagrli i ostala nepomična. Njihova ljubav, koja je preživela i najteže trenutke rata, završila je na tragičan način. Telo su im pronašli vojnici i prevezli ih do Lukavice, gde su ih sahranili. Bez obzira na to, njihova priča nije završila tamo. Kasnije, nakon rata, njihovi roditelji su pokušali da premeste njihove posmrtne ostatke u Sarajevo, ali uprkos tome, njihova pogibija ostala je neistražena, a odgovorni za ubistvo nikada nisu odgovarali.
Iako je Esko nakon toga postao povučen, kasnije je došao do mene s pričom o Bošku i Admiri, potvrđujući da su odgovorni za njihov ubistvo bili poznati ljudi, koji su uživali u zaštiti moćnih figura. Esko mi je pričao o tome kako su mnoge priče o tom tragičnom događaju bile iskrivljene, a pravda nikada nije bila zadovoljena. Zanimljivo je da je i međunarodna javnost znala za ovaj događaj, a jedan novinar je čak napisao o Bošku i Admiri, pa se po njima danas zove jedna ulica u Sarajevu. Međutim, spomen-ploču na mestu njihove pogibije nikada nisu dozvolili da postave.
Esko mi je ispričao i o tome kako su ih vojnici sa obe strane postavili za metu, a kako je nakon rata, njihova ljubav postala simbol grada, čije je srce, prema Esku, prestalo da kuca tog dana. Nakon toga, razgovarali smo o tome kako mnoge istine ostaju neispričane, a kako se u Sarajevu, uprkos svim tragedijama, mnoge stvari i dalje ne menjaju.
