U današnjem članku pričam o jednoj priči iz sela kod Vrdnika, gde su ljudi vekovima živeli u skladu sa crkvenim običajima, ritmovima zvona i tradicijom. Pre više od trideset godina dogodila se porodična drama koja i danas izaziva snažne emocije i nevericu kod meštana.
Glavni akter ove priče je bio otac Aleksandar, pravoslavni sveštenik sa reputacijom strogoće u propovedima, ali i čovek duboke duhovnosti, koji je svojom mudrošću pomagao mnogima da pronađu svetlost u teškim trenucima. Njegov sin Lazar bio je njegova nada i ponos — od detinjstva je pokazivao izuzetno interesovanje za duhovni svet, poznavao je psalme napamet i služio kao pomoćnik u crkvi. Svi su verovali da će slediti očeve stope i postati sveštenik, možda čak i episkop.
- Međutim, put vere koji je Lazar izabrao bio je potpuno drugačiji. Nakon što je završio teološke studije u Beogradu, otišao je u Jerusalim na postdiplomske studije, gde je doživeo duboku duhovnu transformaciju. Upoznaje sufijskog učitelja koji mu, kako je sam govorio, „otvara dušu i pokazuje Boga bez granica“. Umesto da se vrati u Srbiju i nastavi porodičnu tradiciju, Lazar odlazi u manastir u Galileji, koji pripada koptskoj crkvi, jednoj od najstarijih grana hrišćanstva. Taj njegov izbor bio je iznenađenje za sve, a posebno za njegovog oca Aleksandra.
Kada se Lazar vratio u selo, bio je to samo kratak susret za oproštaj. Otac Aleksandar nije mu dozvolio da kroči u porodični dom. Pred kapijom mu je hladno rekao: „Ti si izabrao put protiv vere mojih otaca. Nisi više moj sin. Moj sin je umro kad je obukao tuđe mantije.“ Lazar je, gledajući u zemlju, tiho odgovorio: „Ako je Bog jedan, naći će nas zajedno. Ako nije, neka me onda pogrešan put vodi do Njega.“
U tom trenutku pojavila se njegova majka, tiha i nežna žena, sa maramom na glavi i drhtavim rukama. Iako nije smela da ga zagrli pred mužem, pružila mu je ruku na rame i šapnula: „Ja ću ti uvek ostati majka. I kad mi zabrane da te volim, ja ću te voleti u molitvi. Gde god da ideš, nosi sa sobom ono što sam ti šaptala dok si bio beba: ‘Budi dobar i ne boj se svetlosti.’“ Taj gest majčine ljubavi i podrške ostao je najdirljiviji trenutak u toj porodičnoj drami, a Lazar joj se prvi i poslednji put obratio sa „majčice“ i poljubio joj ruku kao svetu ikonu.
Vest o sukobu među članovima porodice brzo je obišla selo i izazvala podeljena mišljenja. Mnogi su osuđivali Lazara i podržavali oca Aleksandra, smatrajući da je očev stav bio neophodan da se održi čistota vere i porodičnih vrednosti. S druge strane, bilo je i onih koji su sa žaljenjem govorili da nijedna religija ne može opravdati gubitak sopstvenog deteta i bol majke koja je ostala bez podrške muža.
- Majka je preminula godinu dana nakon tog događaja, tiho i dostojanstveno, kao što je i živela. Pred smrt je zatražila da joj pod jastuk stave malu ikonu Svetog Franje Asiškog, koju joj je Lazar jednom poslao iz Italije. Poslala mu je poruku: „Znam da znaš da je svetac. Nije naš, ali je Božji.“ Ova ikona i poruka simbolizovali su njenu univerzalnu veru i bezuslovnu ljubav prema sinu, uprkos razlikama u njihovim verskim putem.
Otac Aleksandar je preminuo dve godine kasnije, a prema rečima njegovog bliskog prijatelja, dan pre smrti izgovorio je reči koje su duboko potresle sve koji su ih čuli: „Nisam siguran da li sam zadržao veru, ali znam da sam izgubio sina. I to nije pobeda.“ Ove reči pokazuju koliko je bol i gubitak pretekao svaku versku uverenost i autoritet.
Danas je Lazar iguman malog manastira u Egiptu, gde vodi sirotište i bolnicu za leprozne. Nikada se nije vratio u Srbiju, ali redovno šalje novac za obnovu crkve u rodnom selu. Svake godine, na dan Svetog Save, šalje pismo bez potpisa i adrese, sa jednom rečenicom: „Za onog ko me je učio da volim Boga, čak i kada boli.“ Ta rečenica nosi sve težine njegove duhovne borbe, ali i oprosta, ljubavi i vere koja je prevazišla granice tradicionalnih verskih normi.
Ova priča govori o tome kako verovanje i ljubav nisu uvek jedno te isto, i kako nas duhovni putevi mogu voditi kroz nesporazume, sukobe i patnju, ali i kroz razumevanje i praštanje. Ona pokazuje da je vera mnogo više od strogih pravila i da prava duhovnost često podrazumeva i hrabrost da sledimo svoj put, čak i ako nas to vodi van okvira koje nam je porodica ili zajednica nametnula. Lazarova životna priča podseća nas da je prava svetlost u ljubavi i u traženju Boga sa otvorenim srcem, čak i kad nas to košta najvećih žrtava.
