U današnjem članku osvrćemo se na život i smrt Vlastimira Đuze Stojiljkovića, jednog od najvoljenijih i najtalentovanijih srpskih glumaca, čija je karijera ostavila neizbrisiv trag na domaću kinematografiju, ali čiji je kraj života i način sahrane ostao u senci kontroverzi i tajni.
Deset godina nakon njegove smrti, sećanja su i dalje živa, ali pitanja i gorčina ostaju.Rođen sa izuzetnim darom, Đuza Stojiljković je bio glumac koga su poštovali kolege i volela publika. Međutim, vest o njegovoj smrti 2015. godine nije samo rastužila javnost – ona ju je i šokirala. Niko od njegovih kolega nije prisustvovao sahrani, a lokacija njegovog večnog počivališta bila je nepoznata čak i najbližim prijateljima i rodbini. Tajnu je čuvala njegova druga supruga, Dušanka Vranjanac, koja je i sama bila predmet brojnih spekulacija.
- Njegova smrt došla je nakon perioda teške bolesti, ali i, kako tvrde članovi porodice, izolacije i zapostavljanja. Njegov rođeni brat, Nenad, govorio je da godinama nije mogao da posećuje Đuzu, jer mu Dušanka to nije dozvoljavala. Nakon moždanog udara, glumac je bio smešten u dom za stare u okolini Mladenovca, daleko od očiju javnosti, bez mogućnosti da ga porodica redovno obilazi. Nenad je izneo i ozbiljne tvrdnje o zanemarivanju – da su kontakti bili ograničeni, da su se telefonski pozivi odvijali preko uređaja čiji broj nije bio poznat ni najbližima, te da je tokom osam meseci Dušanka gotovo uopšte nije dolazila da ga vidi.
Posebno je potresna činjenica da Đuzina poslednja želja nije ispoštovana. Glumac je želeo da bude sahranjen u Ribarskoj banji, u mestu gde su sahranjeni njegov deda i roditelji. Međutim, njegova supruga odlučila je drugačije – urna sa njegovim pepelom položena je u porodičnu grobnicu njenih roditelja, Živka i Vere Vranjanac, bez znanja javnosti i, kako tvrdi Nenad, bez poštovanja prema glumčevim poslednjim rečima.
Kada se osvrnemo na njegov privatni život, jasno je da je Đuza Stojiljković duboko voleo svoju prvu suprugu, glumicu Olgicu Stanisavljević. Njihova ljubavna priča bila je posebna i dugo pamtljiva. Olgica je pre braka sa Đuzom bila verena za glumca Ljubu Tadića, što je izazvalo buru emocija i zanimanje javnosti tog vremena. Uprkos mogućim tenzijama, Đuza se nije libio da svoju ljubav brani rečima: „To je ljubav! Shvati nas, Ljubo“. Zanimljivo je da su, prema pričama iz tog perioda, Đuza i Olgica čak i tada insistirali da je njihova veza iskrena i neuništiva.
- Njihov brak trajao je do Olgicine smrti 1987. godine, a Đuza se nikada u potpunosti nije oporavio od tog gubitka. Njegov brat Nenad kasnije je govorio da je upravo Ljuba Tadić bio taj koji ga je nagovorio da se ponovo oženi, govoreći mu: „Slušaj, Đuzo, nema ništa gore nego kad se vratiš iz kafane da te niko ne čeka kod kuće“. I tako je započelo novo poglavlje u Đuzinom životu, ono koje je završilo kontroverzno i tužno.
Brak sa Dušankom Vranjanac bio je daleko od bajke. Na početku njihov odnos je bio više prijateljski nego romantičan, a ona se prema Đuzi odnosila kao „vanbračna sestra“ – zvala ga, raspitivala se o njegovom zdravlju i stanju. Tek kasnije, ta briga je prerasla u brak, ali bez pompe i emocija koje su krasile njegov prvi brak. Sam glumac, kako se navodi, nikada nije želeo brak iz administrativnih razloga, ali je na kraju pristao – možda više iz osećaja obaveze nego ljubavi.
I upravo u tom braku, doživljava poslednje dane života, u tišini, bez pažnje i ljubavi koju je zasluživao. Mnogi su tada postavljali pitanje: kako je moguće da neko ko je toliko dao kulturi i umetnosti, umre gotovo zaboravljen i sakriven?
Smrt Vlastimira Đuze Stojiljkovića nije samo kraj jednog života, već i ogledalo našeg društva koje brzo zaboravlja one koji su mu mnogo dali. Ostaje osećaj nepravde, tuge i nemoći da se ispravi ono što je nepovratno. Ipak, ono što ostaje zauvek jeste sećanje na njegov glas, osmeh i uloge koje je tumačio sa tolikom strašću da je svaki lik koji je igrao postajao deo kolektivne memorije.
Na kraju, možda Đuza nije ispraćen kako je želeo, ali ono što niko ne može da mu oduzme jeste ljubav naroda – ona je veća od svakog grobnog mesta, i traje mnogo duže od zvaničnih obeležja.
