U današnjem članku govorimo o jednoj iskrenoj i inspirativnoj životnoj priči mlade žene po imenu Arijana Okić, koja se još sa svojih 19 godina odlučila za posao negovateljice u Nemačkoj, prateći korake svojih roditelja.
- Preselila se u Štutgart 2015. godine i započela put koji tada nije mogla ni zamisliti da će je oblikovati na način na koji jeste. Iako u početku nije imala entuzijazma za taj poziv, vremenom je naučila da ga prihvati i pronađe snagu u svakodnevici koju on nosi.
Na početku njenog profesionalnog puta, sve joj je delovalo neprivlačno i naporno. I sama priznaje da joj je miris doma za negu izazivao mučninu, jer je bio isti kao u bolnici. Ipak, iz dana u dan, prilagodila se ritmu tog života. Radila je u istoj firmi kao i njena majka, mada ne u istom domu. Porodične okolnosti nisu bile jednostavne: roditelji su joj bili razvedeni, otac je živeo u Minhenu, a majka u Štutgartu, što je Arijani u tom trenutku dodatno otežavalo život.
Bez dramatizovanja, a opet bez ulepšavanja, Arijana je ispričala kako je taj posao oblikovao njenu ličnost, učinio je otpornijom i spremnijom za mnoge druge izazove u životu. U nekom trenutku shvatila je da ne želi da živi život kakav je tada imala, pa je odlučila da napravi promenu – preselila se u Crnu Goru, na obalu.
Paralelno sa poslom negovateljice, pokušavala je da razvije online prodaju, ali taj izvor prihoda nije bio dovoljan. Tek kada je uspela da uštedi oko 10.000 evra, skupila je hrabrost da napravi novi korak i preseli se. U Crnoj Gori je iznajmila stan za oko 300 evra mesečno i tako započela novi život. Međutim, kako je vreme odmicalo i ušteđevina se smanjivala, sudbina je ponovo zakucala na vrata.
- Nekadašnja direktorka doma iz Nemačke kontaktirala ju je sa poslovnim predlogom – radila bi osam dana zaredom duple smene u Nemačkoj, boravila u hotelu, a zatim 20 dana mesečno živela bi slobodno u Crnoj Gori. Arijana je prihvatila tu ponudu i četiri godine već funkcioniše po tom sistemu.
- Putuje avionom između Nemačke i Crne Gore, zadovoljna što ima priliku da balansira između rada i odmora. Kaže da joj je takav način života doneo i psihološku ravnotežu – jer kada zna da je nakon napornih dana čeka skoro tri sedmice odmora, sve se podnosi lakše. Danas se, kako kaže, ne može ni porediti sa onom devojkom koja je posao negovateljice nekada obavljala bez volje.
Iako ne zarađuje više od prosečne dnevnice, nema supruga ni decu, pa su joj troškovi niži. U Crnoj Gori uživa u jednostavnosti života i navodi da je povoljnije iznajmiti stan na godinu dana nego samo na dve sedmice. Taj mir i fleksibilnost u svakodnevnici za nju su neprocenjivi.
Otvoreno govori i o negativnim stranama svog posla – najteži trenuci su, kako kaže, oni kada nastupi hitna situacija a pomoć nije dostupna odmah, pa je sama sa pacijentom. U takvim trenucima oseća veliki pritisak. Ipak, postoji i svetla strana svega – kada vidi da je nekome pomogla, kada zna da je dan jednog čoveka učinila boljim, tada zna da njen rad ima smisla.
Arijana veruje da je najvažnije što je sve što ima – zaradila sama. Ona nema iluzije o savršenstvu, ali je zadovoljna što je samostalna, sigurna u sebe i dovoljno hrabra da menja svoj život kad god to poželi. Njena priča nije priča o velikim novčanim uspesima, već o unutrašnjem miru, slobodi i snazi da se oslušne vlastita želja i prati sopstveni put.
Na kraju, Arijana izražava nadu da će njena životna priča inspirisati druge da se pokrenu, da ne žive u strahu ili žaljenju, već da se usude da naprave promene koje im srce traži. Jer kako kaže – lepo je kad znaš da si sam postigao ono što jesi.
