U današnjem članku donosimo potresnu ispovest žene koja je napustila domovinu i sa sobom ponela sve uspomene i one lepe, i one koje bi najradije zaboravila.
- Elena, Ruskinja srednjih godina, sada živi u Srbiji, a njena životna priča počinje u jednoj sasvim običnoj ulici, gde su dve kuće stajale jedna naspram druge – u jednoj ona, u drugoj njena buduća ljubav.
Od detinjstva su se poznavali, ali nikad se nisu zvanično zbližili. Iako je bio njena tinejdžerska simpatija, njihovi putevi su se razišli kad su upisali fakultete u različitim gradovima. Tokom studija Elena je ostajala rezervisana, ne zaljubljujući se lako, dok su njene drugarice već ulazile u ozbiljne veze. Njen život tekao je mirno, bez trzavica, dok jednog leta nije došlo do preokreta.
Na jednoj letnjoj žurci u rodnom gradu, okružena muzikom i vrućinom, u masi ljudi spazila je upravo njega. Bez razmišljanja, zagreli su se kao da su to činili čitav život. U tom trenutku, kako kaže, osetila je da je to njeno mesto. Nedugo zatim, na njegovo pitanje: “Hoćemo li da se venčamo?”, ona je bez razmišljanja pristala.
Pripreme za svadbu bile su burne. Iako su njihovi roditelji bili komšije, razlike među njima su bile očigledne. Njeni su jedva skupili novac za svadbu, dok su njegovi zračili preteranim entuzijazmom i raskošno planirali svaki detalj. Ipak, u celoj toj euforiji, Elena je počela da primećuje nešto čudno. Njen verenik je delovao udaljeno, tužno, ali nije znala kako da ga pita šta se dešava. Kasnije će shvatiti – znao je šta će se dogoditi, ali nije imao hrabrosti da joj to prizna.
- Na dan venčanja, 20. septembra, sve je delovalo savršeno. Muzika, gosti, pokloni, smeh – velika svadba sa 150 zvanica. Pokloni su pristizali: novac, kristalni setovi, srebrni pribor, posteljina. Elena je bila iscrpljena, i fizički i emocionalno. Kada su se povukli u sobu, njen muž je, pod izgovorom umora, predložio da spavaju odvojeno. Iako joj se to učinilo čudnim, nije postavljala pitanja.
I tada dolazi trenutak koji se urezao u njenu svest. U šest ujutru, dok se još nije ni razbudila, neko uporno kuca na vrata. Ispred stoji njena svekrva, koja bez uvoda zahteva: “Dajte mi novac za venčanje, treba mi 4600 rubalja!” Elena, zbunjena i posramljena, gleda u muža, koji bez reči sedi na krevetu – očigledno, ovo je bilo planirano. U neverici, uzima kesu sa kovertama i istresa ih na krevet. Svekrva drhtavim rukama kida koverte, vadi novac, broji kao da život zavisi od toga. Na kraju kaže: „Dobro je, ima dovoljno… Evo vam što je ostalo.“
Elena tada shvata da još ima svoj novac – onaj koji su joj dali roditelji – u svojoj belog venčanoj torbici. Taj novac će im biti dovoljan za bračno putovanje. I dok su u ponedeljak još bili mamurni, već u utorak su bili na moru, pokušavajući da pobegnu od svega.
Prošle su godine. Elena kaže da nikad nije zaboravila te drhtave ruke koje ruše njenu intimu, taj pogled muža koji ćuti, i osećaj srama. To joj je ostalo najgore sećanje na brak. Ipak, naglašava da je svog muža uvek volela i da ga voli i danas. Ali jedno nikada nije mogla da razume – zašto tada nije stao uz nju, zašto nije rekao “ne” sopstvenim roditeljima.
U tom trenutku njihovog zajedničkog početka, osećala se izdano, iako još nije znala pravu težinu tog osećaja. I dok mnogi smatraju da je prva bračna noć puna romantike, za Elenu je ona postala simbol ranog razočaranja, test karaktera i početak života punog pitanja bez odgovora.
Ona danas mirno priča o svemu, ali se i dalje, sa istom nelagodom, priseća tog jutra. Ako je već moralo nešto da krene po zlu – neka je to bilo tada. Jer posle toga su nastavili dalje, sa ljubavlju, ali i sa senkom koja je zauvek ostala u njenom sećanju.
