U današnjem članku bavićemo se pričom jedne žene koja je, uprkos svim očekivanjima, donela tešku i bolnu odluku da prekine kontakt sa sopstvenom majkom.
- Odluka koja na prvi pogled može delovati surovo, zapravo je rezultat duboko ukorenjene nepravde i bola koji se godinama taložio u njenom srcu. Odrasla u uverenju da je majčinska ljubav nešto sveto, bezuslovno i ravnomerno raspodeljeno među decom, suočila se sa istinom koja je razbila sve njene iluzije.
Od ranog detinjstva, ona i njen brat živeli su pod istim krovom, delili isti sto, pravila i osmehe. Verovali su da ih njihova majka voli isto, bez razlike. Međutim, kako su godine prolazile, pojavile su se pukotine u toj slici. Sve češće je osećala da njen brat ima prednost, da se njegove potrebe i postignuća više uvažavaju, da njegova deca dobijaju više pažnje i topline. Ipak, trudila se da to ne gleda kao nepravednost, već kao privremeni disbalans. Sve dok jedan događaj nije postao kap koja je prelila čašu.
Na dan kada je krstila svoju ćerku, majka je došla sa jednom običnom čokoladom. Nije bilo cveta, sitnice, nečeg simboličnog što bi detetu ostalo za uspomenu. Nasuprot tome, za bratovo dete bila je organizovana prava mala ceremonija poklona – zlatni lančić, narukvica, čak i ugravirani medaljon. To nije bio problem u materijalnoj vrednosti poklona, već u onome što oni simbolizuju. Jer pokloni, svesno ili nesvesno, nose poruke. A poruka koju je ona tada primila bila je jasna – njena ćerka je manje važna.
Kada je, mirno i iskreno, pitala svoju majku zašto je napravila takvu razliku, odgovor je bio šokantan. Bez emocije, gotovo nehajno, majka je izgovorila: „Otkad si se udala, ti si tuđa kuća.“ Te reči su je zaboljele više nego ijedna ranije. U njima nije bilo mesta ni za ljubav, ni za razumevanje. Kao da je njen život, zbog braka, prestao da bude važan za osobu koja ju je rodila.
- Ta rečenica nije samo povredila nju – ona je presekla i nit koja je spajala njeno dete sa bakom. U trenutku je shvatila da njena ćerka raste u svetu u kom se deli po krvnoj lozi, a ne po ljubavi. I da će jednog dana i sama postaviti pitanje: „Zašto baka voli mog brata više?“ Šta tada reći? Kako objasniti da neko ko bi trebalo da bude simbol topline i nežnosti, zapravo deli ljubav na „našu“ i „tuđu“?
Nije tražila ništa veliko. Nije molila za zlato, ni za luksuzne poklone. Sve što je želela bila je pravda, poštovanje i jednaka ljubav prema oba unučeta. Ili bar sposobnost da majka sakrije svoje razlike, da ne pravi jaz koji deca ne bi mogla razumeti. Jer deca sve vide. I sve pamte.
U tišini tog razočaranja, donela je odluku – da prekine kontakt. Ne iz inata, ne iz ljutnje, već iz potrebe da se zaštiti ono što je sveto: dostojanstvo njenog deteta. Jer ćutanje bi značilo pristajanje. A pristati bi značilo dozvoliti da se njeno dete ikada oseti manje vrednim. Kao majka, nije mogla da dozvoli da nepravda koju je sama doživljavala bude nasleđena. Nepravda koju je godinama trpela, a za koju sada zna da nije samo njoj naneta – već i njenoj ćerki.
Možda će ljudi reći da je postupila suviše strogo. Možda će je neki osuditi. Ali odluka da se zaštiti sopstveno dete ne bi smela biti predmet rasprave. Jer nijedna žena ne bi smela da bira između majke koja ne razume i ćerke koja jednog dana može patiti. Ona je izabrala ono što mnogi ne bi smogli – da prekine krug nepravde. Da postavi granicu tamo gde granica nikada nije bilo. Da pokaže ćerki da ima pravo na poštovanje, na ljubav, na ravnopravnost.
Iako ne zna da li će joj majka ikada oprostiti, niti da li će ikada razumeti razloge, zna da je postupila iz ljubavi. Jer prava ljubav ne trpi nepravdu. Ne ćuti. Ne gura stvari pod tepih. Prava ljubav zna kada treba reći – dosta
