U današnjem članku govorićemo o izuzetnoj ženi čija je hrabrost nadmašila granice tadašnjeg sveta i vremena o Milunki Savić, najodlikovanijoj ženi u istoriji ratovanja.
- Njena priča počinje kao čin ljubavi i požrtvovanja, kada je ošišala kosu i zamenila brata na ratištu u Drugom balkanskom ratu. Taj trenutak bio je samo prvi u nizu hrabrih poteza koji su je učinili legendom.
U periodu kada su žene bile isključivo deo neborbenih ili medicinskih jedinica, one koje su želele da se bore morale su skrivati svoj pol. U većini slučajeva, kada bi bile otkrivene, bile bi automatski udaljene iz vojske. Ali Milunka je bila izuzetak. Posle deset puta provedenih na prvoj liniji fronta, teško je ranjena – i tada je otkriveno da je žena. Komandant je pokušao da je premesti u medicinski korpus, ali je ona satima ćutke stajala, odbijajući da prihvati taj predlog. Njena upornost i odlučnost prevagnuli su – vraćena je na front.
Na bojnom polju, pokazala je izuzetnu sposobnost i snagu. Uspela je da zarobi 23 bugarska vojnika, a uskoro je unapređena u kaplara. U Prvom svetskom ratu bila je jedina žena u specijalnoj jedinici za rušenje. Već 1914. godine nagrađena je Karađorđevom zvezdom sa mačevima, i to čak dva puta – najvišim vojnim odlikovanjem Kraljevine Srbije.
Njene zasluge nisu prošle nezapaženo ni u drugim državama. Tokom rata, dobila je dva ordena Legije časti, Krst Svetog Đorđa iz Rusije, britanski orden Svetog Mihaila, kao i francuski Ratni krst – i bila je jedina žena kojoj je ta čast pripala. Kada je počeo Drugi svetski rat, više nije bila vojno angažovana, ali je i dalje pružala doprinos – vodila je ambulantu za partizane u borbi protiv nacista.
- Nakon rata, živela je u Mostaru gde je upoznala osam godina mlađeg Veljka Gligorijevića, za kog se udala. Po demobilizaciji 1920. godine, dobila je imanje kod Novog Sada, u selu Stepanovićevo, kao priznanje za vojnu službu. Tamo je sagradila dom i 1924. godine rodila ćerku Milenu. Brak se kasnije raspao, a Milunka se sa ćerkom seli u Beograd i zapošljava u tadašnjoj Hipotekarnoj banci, poznatoj finansijskoj instituciji. Bez formalnog obrazovanja, radila je kao spremačica, posao koji je poštovala i savesno obavljala.
- Zahvaljujući svojoj radnoj etici i pouzdanosti, napredovala je – vodila je tim čistačica i imala platu ravnu onoj lekara. Istovremeno, kao samohrana majka, ponovo gradi kuću, ovoga puta u Voždovcu. To je bilo naselje u kojem su domove pravili oficiri i činovnici, a Milunka se među njima isticala – ne po rangu, već po duhu i karakteru.
Njena ljubav prema deci bila je ogromna. Pored ćerke, usvojila je još tri devojčice – Milku, Višnju i Zorku. Pored toga, brinula je o čak tridesetoro dece iz rodnog sela, pružajući im hranu, dom i – najvažnije – obrazovanje koje njoj nikad nije bilo dostupno. Pomagala je svakom detetu koje je pokazivalo potencijal, ne pitajući za poreklo ili srodstvo.
Unuci je pamte kao nežnu i toplu ženu, koja ih je mazila, pričala im priče i okupljala porodicu. Ipak, društvo je prema njoj bilo nepravedno. Pozivali su je pred kamere samo kada je trebalo da je pokažu kao simbol, a ne zbog iskrene zahvalnosti. Umesto državnih počasti, život je završila skromno – u stanu u ulici Braće Jerković, koji joj je grad Beograd dodelio. Preminula je 5. oktobra 1973. godine u 81. godini.
Porodica je želela da je sahrane sa svim počastima, ali su naišli na administrativne prepreke – rečeno im je da dođu u ponedeljak, jer je bila petak popodne. Ipak, sahranjena je na Novom groblju u Beogradu, a godinama kasnije, njeni posmrtni ostaci su premešteni u Aleju velikana.
Zanimljivo je da su 50 metara od njenog groba sahranjeni neki od njenih ratnih neprijatelja, što porodica vidi kao simboličan kraj jednog neobičnog života. Spomenik joj je najpre podignut u Jošaničkoj Banji, a tek u junu 2024. i u Beogradu – na uglu Meštrovićeve i Braće Jerković. Prikazuje je sa puškom u jednoj ruci i detetom u drugoj, kao simbol njene dvostruke borbe – za domovinu i za decu.Priča Milunke Savić ostaje večno urezana u istoriju, kao svedočanstvo o snazi, požrtvovanju i ljubavi
