U današnjem članku donosimo potresnu priču o identitetu, istini i snazi porodične veze, ispričanu kroz životnu borbu jednog čoveka koji je čitav život verovao u laž.
- Sve što je Mlađan Radivojević znao o sebi srušilo se u trenutku kada je odlučio da potraži odgovore na pitanje – ko je zaista.Četrdeset godina je živeo s uverenjem da je siroče koje su usvojili Verica i Miroslav Radivojević, par koji se godinama borio za potomstvo. Rečeno mu je da mu je majka tragično stradala dok je bio beba i da je u njihov dom stigao kao neželjeno dete kome su oni pružili ljubav. Ispostavilo se da je istina daleko složenija i bolnija.
Sve se menja onog trenutka kada kao odrasla osoba, sada već u braku, Mlađan odlučuje da potraži svoj dosije. Ta odluka pokreće lavinu pitanja i otkrića koja mu menjaju život iz korena. Na samom početku istrage nailazi na neverovatne nelogičnosti: dve prijave rođenja, nepostojeće ime majke, kontradiktorne informacije, ćutanje ustanova. U početku se pominje maloletna devojka kao majka, zatim druga žena. U matičnoj knjizi piše da je upisan 10. marta, dok prijava rođenja nosi datum 11. Sve ukazuje na duboku manipulaciju dokumentima.
Uprkos institucionalnim preprekama i tri i po godine traganja, Mlađan ne odustaje. Radi čak 17 DNK analiza, a tada se događa čudo – pronalazi svoje biološke roditelje, koji su sve vreme živeli na samo 18 kilometara od njega. Istina za koju se borio odjednom postaje stvarna, opipljiva i zastrašujuće jednostavna.
Njegova biološka majka, Milica Milojević, te 1981. godine doživljava jedan od najtežih trenutaka u životu. Nakon porođaja, osoblje joj saopštava da joj je beba umrla. Iako je pokušavala da poveruje, intuicija joj nikada nije dala mira. Tokom naredne četiri decenije, u njoj je tinjala nada da je njeno dete ipak negde živo. I bila je u pravu.
- Osećala sam da je živ. Osećala sam da se negde igra moje dete. Nije lako. Nosiš ga devet meseci, a onda ti kažu da ga nema. A on živ, ispričala je Milica jednom prilikom, dok joj glas drhti od emocija.S druge strane, Verica Radivojević, žena koja ga je odgajila, tvrdi da nije znala istinu. Dete je primila, kako kaže, “kod štale, umotano u bolnički čaršaf”. Doneli su ga iz socijalne službe, prljavog i zapuštenog, sa rečima da ga može “zameniti ako joj se ne sviđa”. Verica je bila srećna što ga dobija, ali danas s gorčinom govori: “Da sam znala da je ukraden, ne bih ga uzela. Ja nisam kriva. Moj dever je bio u policiji, svi su znali, samo su ćutali.”
U momentu kada je Mlađan upoznao svoju pravu porodicu, video je sebe. Bio je to šok – gledao je čoveka koji izgleda “isti kao on”. Bio je to njegov brat, a žena koja ga je dočekala na vratima viknula mu je: “Ajde, Mićo!” Tada mu ništa nije bilo jasno – ali srce je počelo da prepoznaje istinu.
DNK test je konačno potvrdio: Milica je njegova majka. Od tada, Mlađan redovno odlazi kod nje i kaže da voli obe svoje majke. Pored biološke majke, stekao je i brata i sestru, koji su ga dočekali raširenih ruku. Odnosi nisu komplikovani, već ispunjeni zahvalnošću i emocijama koje teško mogu da se opišu.
Milica danas sedi pored prozora i iščekuje sina.Gledam kroz prozor kada će da naiđe. Moje dete… Hvala Bogu da smo se našli. Teško je, mnogo je teško, kaže, dok joj oči sijaju od suza koje su četrdeset godina bile zarobljene.Ova priča nije samo svedočanstvo o administrativnim zloupotrebama, lažima i ćutanju sistema – ona je i svedočanstvo o upornosti jednog čoveka da sazna istinu, o potrebi da zna ko je i odakle je, i o snazi koju imaju krvne veze koje ne može uništiti ni decenijska laž. Mlađan Radivojević danas zna istinu o sebi, a to je više od onoga što mu je život ikada nudio
