U današnjem članku donosi se istinita priča o ženi po imenu Joka, čija je sudbina služila kao podsjetnik koliko duboka može biti posledica kršenja svetih običaja.
- Ova priča, zapisana u narodu i prenošena s kolena na koleno, govori o grešci koju je Joka napravila na Petrovdan, svetac koji se u srpskoj tradiciji izuzetno poštuje.Bilo je to tačno deset godina bola, patnje i iskušenja. Joka je nekada bila žena ispijenog lica, izmučena i tiha, nosila je na sebi teret bolesti i tuge. Njeni najbliži su je sažaljevali, svi su primjećivali tragove stradanja koji su se duboko urezali u njeno lice. Međutim, posle decenije ispaštanja, pred njima se pojavila druga žena – vedrija, smirenija, snažna i ozarena nekom neobjašnjivom svetlošću.
Sama Joka je svjedočila o svom putu, govoreći tihim, ali ubjedljivim glasom, kao da priča pjesmom, kako se u narodu kaže. Njen greh, kako sama priznaje, bio je jednostavan, ali po narodnom verovanju – izuzetno težak: na dan Svetog Petra nije otišla u crkvu, već je radila na njivi.
Umesto da posti, ide u hram, sluša liturgiju i pokloni se svetitelju, Joka je tog dana kupila seno. Sunce je pržilo, dan je bio dug i radan, a ona je neumorno sušila, pretresala i plastila seno. U njenoj glavi neprestano su se smenjivale slike svetih ikona, mirisi tamjana, zvuk crkvenih zvona i pesme, ali ništa je nije nagnalo da prekine posao. Imala je osećaj da greši, ali je nastavila, govoreći sebi da će biti vremena za pokajanje.
Kada je dan pri kraju stigao, u sumrak, dok je pakovala poslednje plastove sena, iznenada je osetila oštar bol u desnoj nozi. Ukočila se, trnci su prolazili kroz telo, a bol je bivao sve jači. Noga više nije slušala, bila je paralizovana. U trenutku, kako kaže, prosvetlilo joj je pred očima – jasno je videla svoj greh. Uzviknula je iz sveg glasa: “Gospode, oprosti mi!” i zavetovala se da više nikada neće raditi na sveti dan, već će, kao i njeni preci, ići u crkvu.
- Od tog dana, pa narednih deset godina, šepala je. Bolovi su dolazili i odlazili, prateći vremenske promene. Nije se mogla osloniti na bolesnu nogu. Navikla je da hoda s teškoćom, iako su dani bili dugi, teški i puni čežnje. Svake godine, bez obzira na bol, odlazila bi na Petrovdan u hram u Severin, mesto koje je vekovima bilo svetilište naroda, mesto vere i pokajanja.
I te desete godine, otišla je opet. Šepajući, tiho i skromno, stigla je do crkve, pomazala čelo svetim uljem, zapalila sveće za pokojne, ispovedila se i celim srcem učestvovala u liturgiji. Crkva je bila ispunjena ne samo vernicima, već i duhovnim mirom, svetim pesmama i mirom tamjana. Dok je stajala, kako sama opisuje, osetila je kako joj duša lebdi, kako se uzdiže u nebeske svetove, čista i lagana, bez ikakvog bremena.
Kada je došao trenutak pričešća, krenula je ka svetom putiru sa ostalim ženama. Njeno srce je bilo ispunjeno blagodarnošću. U tom svetom trenutku, dok je prilazila svešteniku, prva kuma joj je šapnula: “Kumo, ti više ne šepaš!”To je bio trenutak čuda. Joka je pala na koljena i glavu spustila na hladni crkveni pod, zahvaljujući Bogu iz dubine svoje duše. U tom trenutku, noga koja joj je godinama bila oduzeta, postala je zdrava. Bez bola, bez šepanja, kao da nikada nije bila bolesna.
Danas, Joka svedoči sa osmehom i verom, zahvalna na milosti koju joj je Bog pokazao. Njena priča nije samo o bolesti i ozdravljenju, već o pokajanju, poštovanju svetih dana i moći vere. Za sve one koji sumnjaju u silu običaja i moć svetaca, priča Joke iz male seoske livade ostaje večni podsetnik da duhovna disciplina ima svoju cenu, ali i svoju nagradu
