U današnjem članku donosi se jedna neobična, ali istovremeno i potpuno iskrena priča o tome kako ponekad želja za slobodom može dovesti do neočekivanih i krajnje neprijatnih situacija.
- Glavna junakinja ove ispovesti je Dušica, mlada žena koja je želela da proširi svoje granice i da doživi nešto novo, a umesto toga doživela je trenutak zbog koga se i danas naježi kada ga se seti. Njena priča počinje sasvim bezazleno, sa idejom da poseti nudističku plažu na Adi Ciganliji i da proveri koliko je spremna da se oslobodi sopstvenih stega i kompleksa.
Dušica ima dvadeset i osam godina, bavi se grafičkim dizajnom, voli da putuje i smatra sebe osobom otvorenog uma. Nikada ranije nije bila na ovakvom mestu, ali tog sunčanog subotnjeg popodneva odlučila je da je vreme da iskorači iz zone komfora. Pomalo nervozna, ali više radoznala, spakovala je svoj peškir, kremu za sunčanje i knjigu, obukla običan kupaći kostim i uputila se ka delu Ade rezervisanom za one koji žele potpunu slobodu tela.
Kada je stigla, činilo se kao da ništa ne može krenuti po zlu. Plaža je bila nešto izolovanija, ljudi su se opušteno sunčali i razgovarali. Atmosfera je bila mirna, a većina posetilaca bili su stariji i potpuno u svom svetu, kao da nikoga ne primećuju. Dušica je sela, nekoliko minuta posmatrala okolinu i onda odlučila da učini ono zbog čega je i došla – skinula je kupaći i legla na peškir, pokušavajući da deluje opušteno iako joj je srce lupalo. Dok je čitala knjigu, činilo joj se da je učinila nešto važno za sebe, korak napred u prihvatanju sopstvenog tela i učenja da se ne stidi ničega.
Međutim, taj osećaj slobode trajao je samo nekoliko minuta. Iza sebe je začula glas koji joj je bio više nego poznat, glas koji je godinama vezivala za porodična okupljanja i detinjstvo. “A, pa Dušice?!” odzvonilo je pored njenog peškira. Okrenula se i sledila od šoka. Tu, na svega nekoliko koraka od nje, stajali su ujak Zoran i ujna Mira, potpuno goli, vedri, nasmejani i očigledno veoma zadovoljni svojim izborom da posete isto to mesto.
- Njena prva reakcija bila je zbunjen osmeh, onaj automatski koji pokažemo kada nas zateknu u neprijatnom trenutku. Ujak joj je prišao i zagrlio je kao da su se sreli na ulici, a ujna ju je poljubila u obraz, nimalo svestan toga koliko je situacija delikatna. U tom trenutku kroz glavu su joj prolazile slike iz detinjstva: uskrsna okupljanja, porodične slave, miris sarme iz ujnine kuhinje, sve one večeri kada su je pazili dok je bila dete. A sada ih gleda u potpuno drugačijem svetlu, u situaciji u kojoj nikada nije mogla da ih zamisli.
- Da stvar bude još gora, ujna je radosno prokomentarisala kako joj je drago što je i Dušica odlučila da dođe i pohvalila je njen stav, naglašavajući da je sloboda tela nešto najlepše što čovek može da oseti. Za Dušicu to, međutim, nije bio trenutak slobode nego trenutak panike i srama. Nije je bilo sramota što je gola pred strancima, već pred ljudima koji su je gledali dok je bila beba, ljudima koji su deo njenog najužeg porodičnog kruga.
Pokušala je da deluje pribrano, promucala nešto o tome kako je prvi put došla iz radoznalosti, a zatim je počela da se oblači u paničnom ritmu. Peškir joj je klizio, kupaći se zapleo, a pesak upadao svuda. Dok je ona pokušavala da pobegne iz tog trenutka, ujak i ujna nastavili su da razgovaraju sa njom potpuno opušteno, kao da se ništa neobično ne događa. Ona je želela da nestane, da se stopi sa peskom, da se probudi iz tog sna koji je više ličio na noćnu moru.
Kada je napokon uspela da se obuče, bukvalno je pobegla sa plaže. Tih nekoliko minuta na nudističkoj plaži činilo joj se kao čitava večnost. Nikada više nije kročila na to mesto, niti je imala hrabrosti da pokuša nešto slično. Danas, kada se priseća tog trenutka, ume da se nasmeje kroz stid i nelagodnost, ali priznaje da joj i dalje nije jasno ko je tada prošao kroz veću neprijatnost – ona ili njeni rođaci. Možda su svi zajedno, tog popodneva na Adi Ciganliji, postali žrtve jedne slučajnosti koja ih je ostavila bez reči.
Dušica je tada shvatila da sloboda ima mnogo lica, ali i da se granice intime ponekad ne testiraju na mestima na kojima smo očekivali. Njena ispovest ostaje kao dokaz da i najobičniji odlazak na plažu može postati priča koju pamtimo zauvek
