U današnjem članku govorićemo o sudbini žene koja je svojim talentom očarala svet, ali iza kulisa živela život pun bola, izdaje i nepravde. Mišel Mersije, poznata ikona francuske kinematografije, nije bila samo glumica već i osoba koja se od detinjstva borila da dokaže sopstvenu vrednost.
- Od trenutka kada je došla na svet, roditelji su je gledali sa razočaranjem, jer nisu dobili sina naslednika apoteke. Njena majka nikada nije pokazala nežnost, a otac joj nije pružio osećaj sigurnosti. Jedini ko joj je pružio toplinu bio je deda Rene, čovek koji joj je nadoknadio roditeljsku ljubav i ohrabrio je da ne odustane. Ipak, gubitak mlađe sestre od tifusa nije zbližio porodicu, već je dodatno naglasio Mišelin osećaj odbačenosti. Još kao dete u sebi je nosila snažnu želju da pokaže da nije višak, da nije greška.
Još u ranoj mladosti zaljubila se u balet, a ne u glumu. Godinama je vežbala do iznemoglosti, podnosila bol i stroge kritike svojih učitelja, čak i trenutke kada su je fizički kažnjavali zbog najmanje greške. Već sa šesnaest godina bila je solistkinja u Nici, a sa sedamnaest odlazi u Pariz, sanjajući velike scene. Roditelji su bili zgroženi njenom odlukom, ali ona nije popuštala. Pariz, međutim, nije bio ono što je zamišljala. Baletske trupe su se raspadale, a u Londonu, gde je pokušala ponovo, dočekana je s ponudama koje su bile ponižavajuće – tražili su da pristane na intimne usluge kako bi zadržala angažman. Te noći je pobegla, slomljena i umorna, vrativši se u Nicu, uverena da su joj se svi snovi raspršili.
Baš tada, kada je mislila da je njen život dotakao dno, na ulici je sreću donela slučajnost. Reditelj Deni de la Potelijer i scenarista Mišel Odijar primetili su devojku upečatljivog pogleda i ponudili joj ulogu u filmu. Jedini uslov bio je da promeni ime. Njeno rođeno ime, Žoselen, zvučalo je previše teško za filmski plakat. Neočekivano, otac, koji joj dotad nije pružao ni trunku ljubavi, predložio je ime Mišel, u znak sećanja na umrlo dete. Tako je nastala Mišel Mersije, ime koje će postati simbol epohe.
Nakon prvih filmova sledile su male uloge, a ona se trudila da dokaže da nije samo lepa slika na ekranu. Od 1958. do 1963. snimila je mnoge filmove, ali nijedan joj nije doneo proboj. Već je bila spremna da se povuče iz sveta filma kada je stigao poziv na kasting za ulogu koja će je proslaviti. Kada su tražili glumicu za film „Anželika“, režiser je želeo da pokaže dvadeset emocija bez reči. Prvobitno nije bio zadovoljan, ali kako su sve druge poznate glumice odbile ulogu, vratili su se njoj. I tako je postala Anželika, junakinja koja je očarala svet.
- Serijal o Anželiki doneo joj je slavu, ali i prokletstvo. Publika je videla samo Anželiku, a ne ženu iza lika. Reditelji su želeli da nastavi da igra istu vrstu uloga, a muškarci su je idealizovali kao filmski lik, ne kao stvarnu osobu. Iako je bila seks simbol, primala je skromne honorare, jer su producenti smatrali da je zamenljiva. Kada je tražila veći ugovor, odgovorili su joj hladno da na njeno mesto čeka red glumica. Na vrhuncu karijere, umesto sigurnosti i priznanja, dobijala je samo nova razočaranja.
Njeni ljubavni odnosi bili su jednako bolni. Džani Espozito, pesnik i glumac, na početku je delovao romantično, a završio opsesivnim ritualima i spaljivanjem njenih stvari. Andre Smagi, njen suprug nakon Anželike, postao je paranoičan i počeo da pije, a ona je pobegla ostavivši mu sve. Klod Burilo isprva je delovao kao spas, ali je postao ljubomoran i nasilan, krao je novac i povredio je. Kratku romansu imala je s političarem Anrijem Renoom, koja se završila izdajanjem. „Ja sam žena koju ne biraju, već samo koriste“, rekla je kasnije, sa gorčinom i tugom u glasu.
U četrdesetoj godini upoznala je Adrijana Janka, čoveka koji joj je pružio osećaj mira. Sa njim je prvi put doživela osećaj da je voljena zbog sebe, a ne zbog svojih uloga. On joj je poklonio beli Rolls-Royce, ali je ubrzo preminuo od tumora na mozgu, ostavljajući je ponovo samu. Iako je tada odlučila da se povuče iz glume, sudbina nije prestajala da je testira.
Kao poslednji pokušaj ljubavi pojavio se Nikola Bokomanji Ludovizi, italijanski princ, ali je taj odnos postao zatvor. Branio joj je prijatelje i kontrolisao svaki njen korak, sve dok nije shvatila da mora pobeći. Od tada više nije želela brakove ni uloge koje bi je sputavale. Danas, u poznim godinama, živi mirno na jugu Francuske. Nema dece, jer nikada nije uspela da zatrudni, a roditelji je nikada nisu priznali kao svoju. Nedavno je pobedila rak kože, a retko izlazi na sunce. Povremeno se pojavi na festivalima i daje intervjue, ali kaže: „Umorna sam. Ne želim više da glumim, čak ni ulogu srećne žene.“
Iako je kroz život izgubila mnogo, ostala je verna sebi. Sačuvala je onu malu devojčicu koja je nekada bila odbačena, skrivenu ispod slavnog imena. Mišel Mersije danas ne traži aplauze. Ona samo želi mir – i prvi put ga zaista ima.
