U današnjem članku govorićemo o dirljivoj i hrabroj priči Milića Vukašinovića, poznatog rokenrol bubnjara, koji se suočio sa teškim zdravstvenim izazovom.
- Nedavno mu je zbog ozbiljnih problema sa krvnim sudovima, koje je narušio pušenjem, amputirana desna noga iznad kolena. On je otvoreno podelio svoje iskustvo i osećanja od trenutka pre operacije do borbe nakon izlaska iz bolnice, pružajući uvid u muke koje donosi gubitak dela tela i kako to utiče na svakodnevni život.
Milić se priseća svoje legendarne bubnjarske karijere i veze sa svojom nogom koju je nazvao „dragom bubnjarskom nogom“. Ta noga, koja je bila ključna u njegovom sviranju, bila mu je podrška od detinjstva, kada je sa samo dvanaest godina počeo da svira bubnjeve. Zvali su ga „čudo od deteta na bubnjevima“ jer je svoj talent pokazao veoma rano. Posebno je istakao svoj prvi značajan uspeh — solo na bubnjevima pesme „Vidim te u svojim bubnjevima“ na prvoj gitarijadi u Sarajevu, kada ga je publika nosila na rukama iz sale Druge gimnazije. Njegovo ime ostalo je upamćeno i zbog obaranja svetskog rekorda u dužini sviranja, kada je u Domu Mladih na Skenderiji svirao više od dvadeset pet sati, a potom odsvirao solo od dvadeset minuta koji se pamti i dan-danas.
Milić je nastavio da opisuje svoje vrhunce sa grupama Indexi i Bijelo Dugme. Snimao je pesme poput „Bacila je sve niz rijeku“ i „Eto baš hoću“ u Londonu, gde mu je ponuđeno mesto studijskog bubnjara u jednom od najboljih londonskih studija, što je smatrao najvećim priznanjem u svojoj karijeri. Uprkos svim tim uspesima, „ta slavna noga“, kako je naziva, sada je amputirana, i to je za njega bio emotivan gubitak.
Nakon izlaska iz bolnice, Milić je otkrio koliko su mu muke tek počele. Operacija je, kako kaže, prošla izvanredno, bez bola zahvaljujući vrhunskoj anesteziji i lekovima protiv bolova, a šest dana u bolnici opisuje kao „raj“. Međutim, pravi problem nastao je po povratku kući. Tamo je počeo da oseća fantomske bolove — neprestano prisutne i veoma intenzivne senzacije bola koje dolaze iz amputirane noge, iako noge fizički više nema. Ovi bolovi su mu „zagorčali život totalno“.
- On objašnjava da je najveći problem sa amputiranim delom tela upravo to što mozak i nervni sistem i dalje „emituju“ bol, jer su nervni putevi sačuvani u glavi. Lekovi koje su mu dali u bolnici nisu delovali van nje, a sada mu ne daju te jake analgetike jer se lečenje fantomskih bolova smatra delom neuroloških i psiholoških problema, a ne stvarnog fizičkog bola. Takođe, zabrinjavajuće je što se opijati i jaka sredstva ne propisuju zbog rizika od zavisnosti.
Milić planira da u narednim danima ode u Rudo, u institut specijalizovan za izradu ortopedskih pomagala. Očekuje da će proces prilagođavanja i nošenja proteze trajati oko tri meseca, što za njega predstavlja novu životnu fazu, ispunjenu novim izazovima.
- Njegova priča nije samo o fizičkom gubitku dela tela, već i o emocionalnoj i psihološkoj borbi sa promenama koje donosi amputacija. Iako je nekadašnji uspešni muzičar i „čudo od deteta“ na bubnjevima, sada se suočava sa nevidljivim borbama koje mnogi ne razumeju — fantomskim bolovima koji ne prestaju, osećajem gubitka, i pritiskom da se adaptira na potpuno novi način života.
Kroz njegovu iskrenu ispovest, dobijamo uvid u kompleksnost procesa amputacije koja nije samo hirurški čin, već dug i težak put oporavka, kako tela, tako i duha. On nam pokazuje koliko su održavanje mentalnog zdravlja i podrška okoline važni u takvim trenucima, kao i koliko je važno razumeti i podržati ljude koji se suočavaju sa sličnim izazovima.
Milić je svojim primerom pokazao hrabrost da podeli i najteže momente, ne krijući patnju, ali i ne gubeći nadu. Njegova borba sa fantomskim bolovima i adaptacija na život bez noge je podsetnik koliko je ljudska volja i snaga ključna u prevazilaženju i naizgled nepremostivih prepreka.
Ova priča je snažan podsetnik na važnost informisanosti o posledicama pušenja koje su dovele do oštećenja krvnih sudova i na značaj pravovremenog reagovanja u slučaju zdravstvenih problema. Takođe, ističe koliko je važno imati kvalitetnu zdravstvenu negu i anesteziju, ali i koliko teška može biti faza nakon operacije, posebno kod amputacija.
Na kraju, Milić nam ostavlja poruku da se život nastavlja, da iako je „slavna noga otišla u smrt“, on se ne predaje i spreman je na nove izazove, zahvalan na svemu što je do sada postigao, i odlučan da sačuva svoj duh živim uprkos svemu što je prošao.Njegova iskrenost i otvorenost pružaju snagu svima koji se suočavaju sa sličnim problemima, podsećajući nas da je ljudska volja i sposobnost prilagođavanja moćnija od svakog fizičkog gubitka.
