U današnjem članku donosiću ti prepričavanje jedne priče koja je ostavila dubok trag i koja u sebi nosi više poruka nego što se na prvi pogled čini. Dok sam boravila u Nea Kalikratiji, kao i svake godine, uživala sam u opuštenoj atmosferi večernje šetnje duž glavnog šetališta.
- Svuda oko mene bili su turisti, domaći ljudi, šarenilo izloga, žamor glasova i miris mora. U tom šarenom vrtlogu, pažnju mi je privukla mala devojčica koja je stajala sama, gotovo izgubljena u masi. Njeno lice bilo je obasjano svetlima okolnih prodavnica, ali oči su joj bile ispunjene strahom. Imala je najviše pet ili šest godina i jecala je tiho, ali dovoljno da privuče pažnju svakome ko bi prošao pored nje.
Prva misao koja mi je prošla kroz glavu bila je da dete ne može biti tu samo, da negde mora biti roditelj ili neko ko brine o njoj. Međutim, kako sam je posmatrala, postalo je jasno da je izgubljena. Ljudi su se počeli okupljati oko nje, i ja sam prišla zajedno sa nekoliko prolaznika. Pokušavali smo da je umirimo, nudili smo joj vodu i govorili joj nežne reči na različitim jezicima. Nijednu reč nije izustila. Samo suze koje su klizile niz njeno lice i ruka koja se tresla dok sam je držala. Njena zbunjenost bila je toliko očigledna da je svako ko je stajao tu mogao da oseti njenu paniku.
Jedan Grk iz mase odmah je pozvao policiju, a mi smo u međuvremenu gledali oko sebe nadajući se da ćemo ugledati roditelje koji u panici traže svoje dete. Prolaznici su se međusobno pogledavali, neki su vikali ime za koje su mislili da može biti njeno, drugi su pokušavali da je uteše dodirima po ramenu ili osmehom. I baš kad smo pomislili da je to možda trenutak kada policija preuzima stvar, pojavljuje se dečak od oko jedanaest ili dvanaest godina, uzbuđeno dozivajući ime devojčice. Njegov glas bio je pun nade, ali i straha. Pokazali smo mu na nju, on je potrčao, ali ono što je usledilo bilo je neočekivano – devojčica ga nije prepoznala, ili je odbijala da poveruje. Gurala ga je, pa čak i udarila nogom, bežeći od njega i njegove ruke koja je želela da je odvede na sigurno.
- Dečak je brzo izvadio telefon i pozvao roditelje. Dok smo čekali, svi smo pokušavali da je još malo umirimo, ali bezuspešno. Policija je već bila tu, stajali su pored nas spremni da pomognu, ali i oni su delovali zbunjeno pred tolikom dečjom panikom. I onda su se pojavili roditelji. Prvo otac sa još jednim detetom u naručju, a zatim majka, koja je hodala iza njih. Ono što se tada dogodilo, urezalo mi se u sećanje.
Otac je odmah počeo da viče na devojčicu, iako je ona jecala još jače, sada možda iz straha od kazne. Policajac se umešao, pokušavajući da smiri situaciju, dok je devojčica pružala ruke prema majci, očajnički tražeći zagrljaj koji bi je utešio. Ali majka je samo hladno prihvatila u svoje naručje, bez poljupca, bez osmeha, bez ijednog znaka da je srećna što je pronašla dete. Umesto toga, njen pogled bio je ispunjen nervozom i nezadovoljstvom.
Taj trenutak bio je teži od svega što sam doživela te večeri. Nije me potreslo samo to što se dete izgubilo. To se može desiti bilo kome. Potreslo me je ono što se dogodilo kada je pronađeno – potpuni nedostatak topline i ljubavi u trenutku kada su joj najviše bili potrebni. U njenim očima i dalje se video strah, dok su u očima roditelja bile samo ljutnja i nelagodnost, kao da im je dete stvorilo problem, a ne doživelo traumu.
Kada su otišli, ostali smo mi – prolaznici, policajac, ljudi koji su se tu zatekli – gledali smo jedni druge u neverici. Pitali smo se tiho da li smo upravo svedočili nečemu mnogo dubljem i tužnijem od običnog gubitka na plaži. Ostali smo da stojimo u tišini, sa osećajem nemoći i gorčine. To veče je za mene postalo simbol onoga što znači izgubiti se, ne samo fizički u gužvi, nego i emotivno, u svetu u kojem najbliži ne pružaju utehu. Slika te male devojčice, njenog straha i pogleda punog nade da će neko pokazati ljubav, i dalje mi se javlja pred očima. To iskustvo me je zauvek naučilo da ponekad najveća tuga nije u trenutku kada se izgubiš, već u onom kada shvatiš da te niko zapravo ne traži sa ljubavlju
