U današnjem članku govorimo o životnoj priči ispunjenoj ljubavlju, tugom i pravdom koja nije uvek na strani onih koji su to zaslužili. Mi, Danica i Ljubica, rođene smo u istom selu, pod istim krovom, u porodici gde su poštenje, briga jednih za druge i vera u svetinju porodice bile temelj našeg odrastanja.
- Odrasle smo u skromnim uslovima, ali okružene ogromnom ljubavlju naših roditelja. Imali smo i brata, Momčila, najmlađeg i jedinog sina, kome su roditelji dali sve — školovanje, podršku i zemlju — sa verom da će on biti stub naše kuće kada njih više ne bude.
Ipak, život nije ispisao priču kakvu smo očekivale. Momčilo je sa samo 18 godina otišao u Nemačku na privremeni rad. Znale smo da se iz takvih mesta teško vraća. Vremenom su pisma prestala, pozivi su se proredili, da bi potom potpuno nestao. Mislile smo da mu je možda teško ili da se stidi, ali kad su roditelji počeli da oboljevaju, nada nam je polako gasila. Majka je dugo bolovala; provodile smo noći kraj nje, brišući joj čelo, hraneći je i okretajući u postelji. Otac, iako srčani bolesnik, nije hteo da legne dok je majka bila živa. Mi, dve žene bez mnogo novca, ali sa srcem koje ne zna za odustajanje, iznele smo te teške dane i noći, svaku injekciju, svaki pad i lek. I nismo tražile ništa zauzvrat.
- Ali Momčilo se nije javio. Nije pitao za roditelje, nije poslao ni razglednicu. Majka je umrla, a mi nismo imale hrabrost ni da mu kažemo za to. Šta bismo mu rekli? Da dođe na sahranu žene koju je zaboravio? Da stoji pored sanduka gledajući u pod? Tri meseca kasnije, otac je takođe preminuo, kao da nije mogao bez nje. Tad smo mu ipak javile, poslale telegram, ali odgovora nije bilo.
Kada je došla ostavinska rasprava, Momčilo se pojavio — bahat, sa rukama u džepovima i hladnim izrazom lica. Kroz zube je rekao: „Ovo je sve moje, jer sam ja jedino muško dete.“ Mi smo ćutale, ne iz mržnje, već iz duboke tuge. Tuge zbog roditelja koji su ga čekali, a nisu dočekali, tuge što brat više nije brat.
Posle toga, pozvali su nas na sud da se odreknemo svog dela nasledstva. Nismo se pojavile — bilo nam je ispod dostojanstva jer nije bilo pravedno. Mi smo bile uz roditelje kad im je bilo najteže, dok je on gradio svoj život u inostranstvu. Momčilo je pronašao lažne svedoke, iskoristio našu odsutnost i tvrdio da je on sa roditeljima gradio kuću. Sud je odlučio da imanje pripadne njemu, a nama su ostali sudski troškovi — novac koji smo morale da platimo samo zato što smo se rodile u istoj kući.
Rekle smo mu: „Bog će ti vratiti, Momčilo. Ne znamo kada, ne znamo kako, ali ono što si ostavio — nije ostalo neviđeno.“ Uzeo je deo koji mu po zakonu nije pripadao, ali neka ga uzme. Mi smo sačuvale ono što zakon ne može da meri — savest, sećanja, miris majčine supe, očeve priče pred spavanje i mir u srcu što nismo nikog izdali.
Jer, ono što život daje, ako se ne čuva i ne vraća, uzima ti dušu. Momčilo je zaboravio da postoji viši sudija, onaj Gore, i neka mu oprosti ako može — mi nećemo. Ova priča govori o snazi porodice i dostojanstvu koje ne može kupiti novac, o vernosti prema onima koji su nas oblikovali i o dubokoj bolu koju može doneti izneverena ljubav. Iako smo ostale bez mnogo toga što nam je pripadalo po pravu, zadržale smo najvažnije — veru u pravdu koja nije samo na sudu ovog sveta.
