U današnjem članku želim da podelim priču o tome kako je pravda i pravo na nasledstvo često tema koja deli porodice, ali i kako hrabrost i upornost mogu doneti životnu lekciju.
- U Srbiji postoji nepisano pravilo da se sestra nikada ne prihvata nasledstva u korist brata, jer se veruje da će se uda, imati svoju kuću i ne treba da traži ništa od porodice. Tako je učena i Slavica iz Jagodine, ali njena baba joj je savetovala drugačije, što se kasnije pokazalo kao najvrednija životna lekcija.
Od malih nogu Slavica je smatrala da je njen brat Dragan najbolji čovek na svetu. Delili su sve – od slatkiša i igračaka do novca koji su dobijali od porodice. Roditelji su joj stalno govorili da ne uzima ništa od brata, da mu prepusti sve i da se oslanja na svog budućeg muža. Slavica je ćutala i klimala glavom, jer je odrasla sa vrednostima da se bude dobra sestra, da se ne kontrira i da se ne stvara sukob. Ipak, njena baba Slavka, po kojoj je dobila ime, od malih nogu joj je govorila da joj pripada isti deo nasledstva kao i bratu i da ne sme da odustane.
Baba je imala iskustvo koje je oblikovalo njen savet. Ona i njene sestre su sve ostavile braći, koji su se kasnije oženili ženama koje su došle samo zbog “gotovog kapitala”. Njena baba se pokajala što je poslušala roditelje i nije želela da Slavica napravi istu grešku. “Uzmi svoj deo, ne otimaj, ali uzmi. Pripada ti. Ako te brat i snaja ne poštuju, to nek služi njima na čast,” govorila je Slavica svojoj unuci.
Ove reči su je pratile kada je, nakon očeve sahrane, sela sa advokatom i odlučno rekla: “Imam pravo na svoj deo i ne odustajem.” Nastala je tišina – duga, gorka i ledena. Brat Dragan je oborio glavu, dok je njegova supruga pogledala Slavicu sa osudom. Komšije su ogovarale, smatrajući da je pogrešno što sestra traži deo nasledstva od sina jedinca.
- Slavica je u sebi brojala svoju decu i razmišljala zašto bi oni bili manje vredni od Dragana dece. Voli ih podjednako i verovala je da će brat postupiti na isti način. Međutim, prevarila se. Posle nekoliko meseci pregovora i tihe osude, dobila je ono što joj pripada – deo zemlje i staru kuću na selu. Bratu je ostao stan u Jagodini.
Danas, godinama kasnije, u toj kući Slavica pravi zimnicu, ima svoju malu baštu u kojoj uzgaja paradajz, papriku i krompir. Njena deca dolaze vikendom sa svojom decom, a muž popravi nešto oko kuće dok ona dočekuje sve sa toplom pitom i osmehom. Sve što ima – uzela je, jer je imala pravo. Niko joj ništa nije poklonio.
Brat se više ne javlja, što je bolno i ponekad čupa srce. Ali od trenutka kada je odlučno stala i rekla da se ne odriče svog dela, nikada je nije pitao ni za decu, ni za njene potrebe. Iako je odnos poremećen, Slavica smatra da je učinila ispravnu stvar.
Ona danas svim ženama savetuje: ne odričite se imovine, ne zbog prividnog mira u kući, jer taj mir neće postojati kada dođu prazni dani i tišina. Uzmi ono što ti pripada jer kad nemaš ništa, nemaš ni glas. Slavica je istu poruku prenela i svojoj deci – ćerke su naučene da nikada ne odustaju od svog prava, a sinu je jasno rekla da sestrama ne sme uskraćivati ništa što im pripada. Ako vidi da postoji promena, spremna je da ode kod notara i napiše testament.
Za Slavicu, baba je bila svetionik koji joj je spasio život. Svake nedelje pali sveću u znak zahvalnosti i seti se njenih reči koje su je probudile i podstakle da ne ćuti dok drugi broje njenu tišinu kao slabost. Da nije bilo njene babe, možda bi i danas gledala u pod i prepuštala se očekivanjima drugih. Umesto toga, Slavica je postala primer hrabrosti i pravde, pokazavši da pravo na nasledstvo nije samo materijalno pitanje, već i pitanje dostojanstva i poštovanja prema samoj sebi.
