U današnjem članku govorićemo o jedinstvenom čoveku koji je ostavio neizbrisiv trag u srpskoj kulturi i društvu Dušku Radoviću.
- Njegov glas, prepoznatljiv humor i britka misao decenijama su budili Beograđane, a njegove reči, često obojene ironijom i toplinom, ostale su deo kolektivnog pamćenja naroda. Bio je čovek koji je umeo da kroz jednostavnu rečenicu izrazi duboku životnu mudrost, ali i onaj koji se usudio da govori naglas ono što su mnogi samo mislili.
Svako jutro na talasima Radio Studija B, Beograđani su dobijali novu dozu inspiracije. Njegovi aforizmi nisu bili puka šala, već su nosili ozbiljnu poruku o društvu, ljudima i životu. Toliko su bili upečatljivi da su se prepričavali u autobusima, kancelarijama i na beogradskim ulicama. Bio je majstor reči koji je s lakoćom stvarao pesme, priče i drame, ali je jednako predano radio i kao novinar i urednik. Njegova iskrenost i kritički duh, međutim, nisu svima odgovarali.
Mnogi ga pamte po pesmi o plavom zecu, simbolu jedinstvenosti i drugačijeg pogleda na svet. On sam je bio poput tog zeca – jedinstven i neponovljiv. Matija Bećković ga je nazvao „priznatim genijem nepriznate književnosti“, jer iako se njegovo delo često potcenjivalo, Radović je ostavio književni opus koji se ne može zanemariti. Pisao je aforizme, songove, skečeve, pa čak i tekst koji matičari koriste prilikom venčanja – i tako ušao u najintimnije trenutke života mnogih ljudi.
Za sebe je govorio da je dokoličar. Smatrao je da jedino dokoličari imaju vremena da se bave humorom, posmatranjem i zapažanjem sveta oko sebe. U njegovom viđenju, svet se delio na radne ljude bez duha i na dokoličare koji umeju da vide dublje. Pisanje pesama i sviranje nazvao je „neozbiljnim stvarima“, ali upravo u toj „neozbiljnosti“ nalazio je smisao života. Bez nje, smatrao je, život bi bio dosadan.
- Njegovo prisustvo na radiju postalo je deo svakodnevice Beograđana, sve dok ga vlasti nisu ućutkale. Početkom osamdesetih, Ivan Stambolić i Nikola Ljubičić počeli su pomno da prate šta Radović govori. Njegovi aforizmi, puni duhovitih, ali i oštrih poruka, sve češće su doživljavani kao političke provokacije. Kap koja je prelila čašu bila je rečenica: „Ako već možemo i moramo bez Tita, možemo i bez mnogih drugih.“ Upravo tada vlasti odlučuju da mu zauvek oduzmu mikrofon.
Kada je emisija „Beograde, dobro jutro“ ugašena 1982. godine, građani su burno reagovali. Redakcijski telefoni danima su zvonili, ljudi su tražili povratak Radovića na talase. No, to se nije dogodilo. Čak ni kada je Stambolić, suočen sa nezadovoljstvom naroda, pokušao da mu ponudi povratak, Duško je odbio. Njegov odgovor bio je jasan: „Ja jesam mali čovek sa radija, ali nisam onaj koji se pali i gasi na dugme.“ Od tada nikada više nije izgovorio svoju čuvenu rečenicu kojom je započinjao jutra – „Beograde, dobro jutro!“
- Iako je ostao dostojanstven, gašenje emisije teško mu je palo. U tišini, daleko od mikrofona, razboleo se. Prijateljima je govorio kako je pomešao važno i nevažno i da ga sada zbog toga „leče“. Umro je 16. avgusta 1984. godine. Na njegovoj sahrani okupilo se više od deset hiljada ljudi. Beograd je tog dana plakao za svojim pesnikom i humoristom, ali i za slobodnim glasom koji mu je oduzet.
Njegov brat Brana kasnije je govorio da se Srbija ipak odužila Dušku. Njegovo ime danas nose škole, pozorišta i ulice, a njegove reči ušle su u udžbenike. Generacije dece uče o njemu i njegovom stvaralaštvu, pa tako njegovo delo nastavlja da živi. Zanimljivo je da je bio povezan i sa Brankom Ćopićem, još jednim piscem slične sudbine, koji mu je posvetio knjigu.
Ono što je obeležilo Duška Radovića jeste činjenica da je živeo svoje aforizme. Nije se žalio, čak ni kada su mu oduzeli ono što je najviše voleo – mogućnost da razgovara s Beograđanima preko radija. Uvek je isticao da čovek ne sme da kuka, jer život, ma koliko bio težak, zaslužuje da ga volimo. Govorio je da smo svi mi „krpljeni“ i sastavljeni iz parčića, ali da upravo to čini naše postojanje dragocenim.
Njegove reči i danas imaju snagu da nas zaustave i nateraju da razmislimo. Podsećaju nas da ne ogovaramo život, da mu ne nalazimo mane i da ne kukamo. On nas uči da se u svemu pronađe smisao, pa čak i u teškoćama. Bio je čovek koji je umeo da spoji vedrinu i ozbiljnost, da kroz humor iznese istinu i da pokaže kako se može biti dostojanstven i u najtežim vremenima.
Duško Radović ostaje zauvek zapamćen kao glas Beograda, čovek koji je svojim rečima oblikovao jutra čitavog grada i ostavio poruku da se život mora živeti s ljubavlju, humorom i dostojanstvom – bez obzira na sve prepreke.
