U današnjem članku donosim jedinstvenu priču o sudbini devojčice koja je, uprkos strašnim ratnim okolnostima, uspela da pronađe svoj pravi identitet i da pokaže koliko je ljudski duh snažan u suočavanju sa nepravdom i patnjom.
- Ovaj dokumentarac prati Senidu Bećirović, devojčicu koja je čitavih osamnaest godina živela pod imenom Mila Janković, ne znajući da potiče iz porodice iz Kalesije u Bosni i Hercegovini. Njena priča simbolizuje duboke rane koje rat ostavlja na ljudske živote, ali i neumoljivu želju za istinom i pripadnošću.
Priča počinje u mirnoj atmosferi porodičnog doma u Kalesiji, 1991. godine. Muhamed Bećirović bio je skroman čovek, posvećen svojoj porodici, sa suprugom Senadom i dve ćerke – Sandom i Senidom. Njihov život bio je ispunjen ljubavlju i stabilnošću sve dok se rat nije pojavio i zauzeo njihovu svakodnevicu. Godine 1992., srpske snage odvode Senadu i njihove dve ćerke, a Muhamed ostaje bez bilo kakvih vesti o njima. Njihova sudbina postaje neizvesna i nestaje u magli rata, a Muhamed živi u iščekivanju, bez ikakvog odgovora narednih šesnaest godina.
Sudbina male Senide bila je nesrećna ali i neobično srećna. Na zgarištu jedne spaljene kuće pronađena je beba od samo 11 meseci, ostavljena u kolevci. Upravo je jedan srpski vojnik, Milenko Vidaković, odlučio da joj spasi život tako što ju je odneo svojoj majci u Šekoviće. Nakon nekoliko meseci provednih kod njih, dete je predato u centar za socijalni rad, što je označilo početak njenog novog života pod imenom Mila.
Novi dom Mila je pronašla kod Živane i Živka Jankovića iz Beograda, bračnog para koji je izgubio svoje sinove u saobraćajnoj nesreći. Svojom ljubavlju i pažnjom usvojili su devojčicu i obezbedili joj srećno i ispunjeno detinjstvo. Mila je imala priliku da putuje, školuje se i odrasta u okruženju punom topline, iako je oduvek znala da je usvojena. Uprkos ratnim okolnostima koje su joj oduzele biološku porodicu, njen život bio je bogat pažnjom i brigom ljudi oko nje.
- Posebnost ove priče ogleda se u tome što je Senida Bećirović prva nestala osoba u istoriji Crvenog krsta Bosne i Hercegovine koja je pronađena živa. Safet Šahmanović iz Crvenog krsta ističe da su do tada nestali uglavnom identifikovani na osnovu odeće ili predmeta, ali da slučaj deteta koje se nakon šesnaest godina pojavi živo i zdravo nije bio zabeležen. Ovaj momenat donosi nadu i veru u mogućnost ponovnog okupljanja porodica koje je rat razdvojio.
Kada je Mila navršila punoletstvo, započela je potragu za svojim pravim korenima. Godine 2006. saznala je da je njeno pravo ime Senida Bećirović i da joj je otac preživeo rat, dok su majka i sestra i dalje bile nestale. Suočavanje sa novim identitetom nije bilo lako. Nosila je ime Mila punih osamnaest godina, ali spoznaja o pripadnosti drugoj porodici i kulturi izazvala je mešavinu osećanja. Ona je sama govorila da joj nije važno koje ime nosi niti kojoj naciji pripada, već da joj je najvažnija humanost i ljudskost. Ipak, priznavala je da se osećala zbunjeno kada su je oslovljavali pravim prezimenom, Bećirović.
Porodica Janković pružila joj je ljubav, ali zbog životnih okolnosti nisu uspeli da je zadrže tokom tinejdžerskih godina, pa je deo vremena provela u domu za decu, što je dodatno pojačalo njen osećaj nesigurnosti. Uprkos tome, istrajnost socijalnih radnika i porodice iz Bosne dovela je do otkrića njene prave prošlosti. Iako je tetka još 1993. godine imala naslutiti istinu, hranitelji su tada negirali da je devojčica koju traži upravo Senida.
Konačno, kada je prava istina izašla na videlo, Mila je ponovo postala Senida. Vratila se u Bosnu i Hercegovinu, gde je uspostavila kontakt sa ocem i pronašla deo porodice. Danas živi u Sarajevu kod tetke i nastavlja potragu za majkom i sestrom, ne gubeći nadu da će jednog dana saznati njihovu sudbinu.
Ova priča nije samo lična drama jednog deteta, već duboko svedočenje o razaranju porodica tokom rata i o ljudima koji su u vihoru sukoba gubili sve što im je bilo najvažnije. Takođe, ona jasno pokazuje neverovatnu snagu ljubavi, humanosti i neprekidne želje za pravdom. Identitet nije samo ime i prezime – on predstavlja osećaj pripadnosti, korene i ljubav koje nas oblikuju i održavaju. Senidina sudbina podseća nas koliko je važno da ostanemo humani i povezani, bez obzira na sve prepreke koje život donosi.
