U današnjem članku govorićemo o bogatom nasleđu narodnih verovanja naših predaka, kroz koja su nastojali da prizovu sreću, blagostanje, mir i slogu u svoj dom.
- Ona su vekovima oblikovala svakodnevicu običnog čoveka, bila su uteha u teškim trenucima i davala nadu da će dobra sudbina zakucati na vrata. Iako su neka od tih verovanja vremenom izgubila na značaju, mnoga su opstala do današnjih dana i prenose se kroz priče baka i deka, ostavljajući snažan trag u kolektivnoj svesti našeg naroda.
Naši stari su verovali da određeni susreti, predmeti ili rituali mogu privući sreću. Susret sa dimničarem bio je dobar znak – ko bi ga ugledao i uhvatio se za dugme, smatrao je da ga čeka srećan dan. Ovaj običaj proizlazi iz uverenja da dimničar simbolizuje duhove predaka, pa je samim tim njegov dolazak bio blagoslov. Isto tako, nađeni novčić bio je znak radosti i prosperiteta, naročito ako je bio probušen ili savijen. Posebno se cenio onaj na kojem se nalazio datum rođenja onoga ko ga je pronašao, jer se takav čuvao kao amajlija od neprocenjive vrednosti.
U narodnim verovanjima priroda je imala ogromnu ulogu. Beli luk je zauzimao posebno mesto jer se smatralo da tera zle sile, vampire i nečistu energiju. Često se nosio kao amajlija, a verovalo se da i sam njegov miris odbija zmije koje “kradu sreću”. Bosiljak, nazivan i “Božji cvet”, bio je bilje koje donosi mir i zdravlje. Njime su kupane porodilje i novorođenčad, jer se verovalo da će ih pratiti sreća tokom čitavog života.
Čist i uredan dom bio je simbol blagostanja. Kada bi kuća bila temeljno očišćena, domaćice bi palile sveću da privuku dobru energiju, a u dom su unosile i saksijsko cveće koje je prizivalo ljubav i radost. Poseban značaj imao je i hleb. Nikada se nije bacao, jer je to značilo gubitak sreće i novca. Stari hleb se davao životinjama ili pticama, a da bi se sreća vratila u kuću, žene su solile prozore i tako prizivale dobro.
- Simboli sreće bili su i detelina sa četiri lista i potkovica. Detelina se čuvala među knjigama kao amajlija za učenike i studente, dok se verovalo da je Eva ponela prvu takvu detelinu iz raja. Potkovica iznad vrata bila je glavni štit doma, jer se smatralo da od nje beži nečista sila. Prema legendi, Sveti Dunstan je đavola jednom ulovio u potkovicu i od tada on nije mogao ući u kuću koja je njome zaštićena.
- Veliku pažnju posvećivali su i provetravanju doma. Naše bake su svakodnevno otvarale prozore kako bi loša energija izašla, a ušla dobra i zdrava. Svež vazduh simbolizovao je snagu, zdravlje i obnovu domaće harmonije.
Sa druge strane, postojala su i verovanja kojima su ljudi pokušavali da oteraju siromaštvo i nevolje. Nikada se nije iznosilo đubre noću, jer bi to značilo prizivanje bede. Zviždanje u kući smatralo se lošim, jer “odnosi novac”, pa su roditelji branili deci da to čine. Takođe, pozajmljivanje novca ponedeljkom donosilo je lošu sreću i neprestane troškove, dok je skupljanje mrvica “golom rukom” prizivalo siromaštvo.
Novčanik se nikada nije smeo držati prazan, jer to znači “praznu sudbinu”. Na pragu kuće nije valjalo sedeti, budući da prag označava granicu dva sveta i tako se “blokira” novac i prosperitet.
U narodnoj tradiciji postojao je i niz običaja za prizivanje novca. Kada se ulazilo u novi dom, prvo su unosili hleb, so i novac. To je značilo život, blagostanje i napredak. Postojalo je pravilo da se hleb uvek deli, jer se smatralo da se davanjem ono uvećava. Dugovi su se vraćali isključivo danju, nikako noću, da se ne bi iz kuće iznosila sreća.
Čak i najobičniji predmeti imali su simboliku – metla postavljena uspravno značila je da će “pare stajati u kući”. Domaćice su često stavljale novčić ispod stolnjaka, posebno na praznike, kako bi se novac “lepio za kuću”. Još jedno zanimljivo verovanje vezano je za mlad Mesec. Ljudi bi tada zveckali novčićima i izgovarali reči koje prizivaju bogatstvo, verujući da će time uvećati svoj imetak.
Kroz sve ove običaje može se jasno uočiti koliko su naši preci želeli da osiguraju stabilnost, zdravlje, radost i napredak. Njihova verovanja nisu bila samo puka sujeverja, već i način da pronađu utehu i nadu u nesigurnim vremenima. I danas mnogi od nas nesvesno nastavljaju te običaje – čuvamo novčić, sadimo bosiljak, otvaramo prozore ili ne bacamo hleb. To pokazuje da deo tradicije živi i dalje, prenoseći poruku o povezanosti čoveka sa prirodom, zajednicom i nevidljivim silama koje utiču na naš život.
