Za ovom ženom svaki muškarac u Jugoslaviji je uzdisao, svuda pravila lom, a umrla mlada u strašnim mukama: Ćerku joj dobro znamo i ista je majka

U današnjem članku govorićemo o ženi čiji je glas i način interpretacije muzike ostavio neizbrisiv trag na domaćoj muzičkoj sceni  Vera Nešić. Njene izvedbe, posebno sevdalinki, bile su pravo milovanje za dušu, jer je umela da probudi najdublje emocije kod publike.

• Svojim atraktivnim izgledom i pojavom plijenila je pažnju gde god da bi se pojavila, pa su i velike zvezde često ostajale u njenoj senci. Nastupi koje je imala gotovo uvek su se pretvarali u događaj za pamćenje. Sama Vera je često isticala da joj je muzika bila život, a ono na šta je bila posebno ponosna jeste ćerka Emilija, koja je nasledila majčin raskošan talenat. Ipak, sudbina je imala drugačiji plan, pa je opaka bolest sprečila Veru da ostvari sve snove. Preminula je u pedesetoj godini života, iako se do poslednjeg dana borila hrabro, poput lavice.

Mnogi njeni kolege i prijatelji nisu ni slutili kroz kakvu borbu prolazi. Dešavalo se da Vera direktno nakon hemoterapije odlazi na nastupe i snimanja, pokazujući neverovatnu snagu i volju. Taj unutrašnji plamen davao joj je moć da nastavi dalje, iako su bol i umor bili deo njenog svakodnevnog života.

Njena muzička karijera počela je krajem osamdesetih godina kada je osvojila publiku specifičnom bojom glasa. Pesmom i albumom „Dva sanjara, dva drugara“ iz 1987. godine započela je svoj diskografski put. Samo godinu dana kasnije došla je do prvog velikog hita „A gde smo ja i ti“, koji je obeležio tu eru i uneo je među najtraženije pevače tog vremena. Maestro Dragan Aleksandrić, jedan od saradnika, isticao je da je Vera bila „dragulj koji se retko rađa“, jer je u studio ušla već potpuno formirana, sa jasno izraženim stilom i pevačkim identitetom.

Publika je obožavala njene izvedbe sevdalinki, ali i novokomponovane folk muzike, koja je devedesetih godina doživela pravi procvat. U tom periodu objavila je pesme koje su ostale upamćene, poput „Bez tebe jutro ne sviće“, „Ti si mi srce slomio“ i „Probudi me“. Vera je bila izuzetno vezana za rodni Kragujevac, pa se njena pesma „Zaspala je Šumadija“ smatra simbolom tog kraja i neraskidive veze sa Šumadijom.

• Pored muzike, imala je i strast prema fudbalu, gde je često igrala na poziciji golmana. Nakon udaje za kolegu bubnjara, započela je i nastupe po restoranima i hotelima, gde je izvodila širok repertoar – od romansi i starogradskih pesama do šlagera i narodnjaka.

• Godine 2006. izdala je svoj poslednji album pod nazivom „Bolujem“, kao da je predosetila ono što dolazi. Nedugo zatim suočila se sa karcinomom, protiv kojeg se borila tri godine. Lečila se u Beogradu i Kragujevcu, a potom i u Americi kod ćerke Katarine. Iako su pokušali i sa alternativnom medicinom, bilo je prekasno. Vera je poslednje dane provela u porodičnom domu svoje ćerke, gde je i preminula 2011. godine u 52. godini života. Njen suprug kasnije je često govorio da bol koju oseća nije ništa manja, iako godine prolaze.

Malo je poznato da je Vera pevala prateće vokale na prvom albumu Cece Ražnatović, kao i mnogim drugim poznatim izvođačima poput Snežane Savić, Miroslava Ilića i Radiše Uroševića. Time je pokazala koliko je bila cenjena među kolegama. Osim što je imala sjajnu karijeru, Vera je bila i veliki humanista, pa je tokom života održala više od stotinu humanitarnih koncerata.

Tokom dvadeset godina karijere snimila je desetak albuma i niz pesama koje se i danas pevaju. Njeni hitovi, poput „Oj, Srbijo, sele moja mila“, „Čarapanka“, „Planula je ljubav nova“ ili „Subota veče“, ostali su evergrini bez kojih se ne može zamisliti veselje ili slavlje. Dobila je brojna priznanja i nagrade, a poštovanje kolega i publike pratilo ju je tokom celog života.

Zanimljivo je da je i pokojni Toše Proeski bio oduševljen njenim glasom. Kada su jednom nastupali zajedno, Vera mu je velikodušno prepustila pesmu „Zajdi, zajdi“, iako je sama planirala da je izvede. Time je pokazala koliki je bila umetnik, ali i čovek.

Ćerka Emilija odlučila je da nastavi majčinim putem. Svirala je klavir, pevala u horu, završila muzičku školu i solo pevanje u Kragujevcu, a kasnije se pojavila i u takmičenju „Zvezde Granda“. Ljudi često govore da neverovatno liči na majku, kako izgledom, tako i glasom. Sama Emilija je priznala da joj je majka uvek savetovala da sve što radi, radi srcem i da nikada ne odustaje. Danas nastupa sa svojim bendom i polako gradi karijeru, dok publika u njenom glasu često prepoznaje eho Verinog.

Sećanje na Veru Nešić ostaje duboko urezano u srcima svih onih koji su je poznavali i voleli. Njena umetnost, humanost i hrabrost u borbi sa bolešću čine je posebnom figurom domaće muzičke scene. Iako više nije među nama, njene pesme nastavljaju da žive i da bude emocije, baš kao što je to činila za života.