U današnjem članku govori se o sudbini i životu žena iz Albanije koje sve češće odlučuju da svoju sreću pronađu van granica domovine, a posebno u brakovima sa Srbima iz manjih mesta.
- Jedan od takvih primera jeste priča Viktorije Vide Jakovljević, žene koja je pre više od petnaest godina napustila Albaniju i doselila se u selo Srednja Reka na Goliji, gde je upoznala i udala se za Dragana Jakovljevića. Njena priča nije samo lična, već oslikava i širu društvenu pojavu – kako ljubav i brakovi umeju da prevaziđu granice i kulture.
Kada je stigla u Srbiju, Viktorija se suočila s mnogim poteškoćama. Dolazak u novu sredinu, nepoznavanje jezika i potpuna promena načina života učinili su da se mesecima oseća usamljeno i izgubljeno. Sama priznaje da je prvih nekoliko meseci gotovo svakodnevno plakala. Sve joj je bilo strano, od običaja do svakodnevnih reči, pa čak i najjednostavnijih pojmova poput reči „čaša“. Takvi trenuci često predstavljaju izazov svima koji napuste svoje ognjište i započnu novi život u zemlji koja ima drugačiju kulturu i jezik.
Ipak, u svemu tome, najvažniju podršku pružio joj je suprug Dragan. On je bio svestan kroz šta njegova supruga prolazi, pa je nastojao da joj pruži sigurnost i razumevanje. Sam je priznao da mu nije bilo lako, ali da je pokušavao da bude „psihički jak“ i dobar pedagog, kako bi joj olakšao proces prilagođavanja. Njegova strpljivost i posvećenost pokazali su se presudnim u tome da Viktorija ne odustane i da pronađe svoj mir u Srbiji.
Prekretnica u njenom životu bila je učenje srpskog jezika. Kada je savladala osnovnu komunikaciju, sve prepreke počele su da se ruše. Mogla je da se poveže sa ljudima, razume svakodnevne razgovore i oseća se sigurnije u svojoj novoj sredini. Sama kaže da je upravo tada počela da voli Srbiju, jer je osetila da može da bude deo zajednice. Naučila je ne samo da se izražava, već i da prihvati duh ovdašnjeg života, ističući uz osmeh da se navikla i na šalu i na psovke, što je pokazatelj da se potpuno uklopila u svakodnevicu.
- Osim jezika, važan deo njenog procesa prilagođavanja bio je i kulinarstvo. Viktorija je naučila da sprema srpska tradicionalna jela, poput pita, baklave i jabučara, čime je pokazala želju da se približi lokalnim običajima. Njena marljivost i trud uneli su toplinu i red u Draganov dom, a zajedno su pronašli radost i u aktivnostima karakterističnim za život u prirodi, poput sakupljanja pečuraka. Ona se, kako kaže, ne plaši ni medveda, što govori o njenoj hrabrosti i spremnosti da prihvati izazove života na selu.
- Njena priča je samo jedan primer šireg fenomena. Nije jedina žena iz Albanije koja je došla u ovo selo. I Draganov rođak je oženio Albanku, s kojom ima troje dece. Ove žene svojim dolaskom ne samo da grade nove živote i porodice, već imaju i važnu ulogu u očuvanju srpskih sela. Njihova prisutnost doprinosi tome da se škole ne zatvaraju, a sela opstaju i dalje žive. U vremenu kada mnoga sela u Srbiji nestaju zbog odlaska mladih u gradove ili inostranstvo, ovakvi brakovi i novi životi daju im novu šansu i budućnost.
Na ovaj način, lična priča Viktorije Jakovljević postaje i simbol šire društvene promene. Ona oslikava kako su ljudi spremni da prevaziđu sve granice kada je u pitanju porodica, ljubav i potraga za sigurnošću. Njena hrabrost da napusti dom, kao i upornost da se prilagodi novoj kulturi, mogu da budu inspiracija mnogima. Pokazuje se da su upravo međuljudska toplina, razumevanje i podrška ključni faktori koji omogućavaju uspešan život u novoj sredini.
Danas, posle šesnaest godina u Srbiji, Viktorija ne samo da govori jezik i živi život pun svakodnevnih obaveza i radosti, već sebe vidi kao deo zajednice. Njena priča šalje jasnu poruku: tamo gde postoji spremnost da se uloži trud i gde postoji ljubav, moguće je izgraditi novi početak.
Ono što ovu priču čini posebnom jeste spoj dve kulture. Sa jedne strane, albanska tradicija i upornost, a sa druge, srpski običaji i gostoprimstvo. Rezultat tog spoja jeste skladan porodični život u kojem nema mesta za predrasude. To je primer kako međusobno razumevanje i poštovanje mogu da prevaziđu granice i da izgrade mostove tamo gde ih ranije nije bilo.
Na kraju, Viktorijina sudbina je pokazatelj da život na selu može biti ispunjen i lep, uprkos izazovima koje nosi. Ona, zajedno sa drugim ženama koje su iz Albanije došle u Srbiju, pokazuje da je volja za životom, ljubav i želja za pripadanjem zajednici ono što na kraju donosi sreću. Njihov doprinos ne ogleda se samo u porodičnom životu, već i u jačanju zajednice i očuvanju sela koja bi bez njih možda nestala.
