U današnjem članku govorićemo o neobičnom i gotovo nestvarnom iskustvu čoveka po imenu Stanko Urošević iz Leskovca, koje je do danas ostalo urezano u sećanju mnogih ljudi. Njegova priča počinje davne 1989. godine, kada je doživeo događaj koji se retko sreće i koji će zauvek promeniti ne samo njegov život, već i pogled svih koji su čuli o tome.
- Stanko je tog novembra živeo sa porodicom u teškim okolnostima. Bili su primorani da se sele jer su iznenada ostali bez stana. Njegova supruga je tada bila trudna, a on sam opterećen brigama svakodnevice. Upravo te noći, dok je spavao pored svoje žene, dogodilo se nešto neobično. Čuo je glas koji mu je govorio: „Stanko, ustani!“. Kada je otvorio oči, ugledao je svetlost koja je bila toliko jaka da je podsećala na stotine sunca, iako je napolju bila noć. U toj svetlosti video je lik Isusa Hrista. U tom trenutku Stanko je jasno uočio kako njegovo telo i dalje leži u krevetu pored žene, dok on sam stoji pored Gospoda.
Hristos mu je rekao da pođe s njim, a oni su, umesto kroz vrata, prošli direktno kroz zid. Stanko je opisivao osećaj kao lebdenje bez težine, bez dodirivanja tla. Dok su putovali ka nebu, primetio je reku koja ga je podsećala na njegovu rodnu Vlasinu, kao i merdevine koje su povezivale nebo i zemlju. Ipak, taj put nije bio bez prepreka – demoni su ga čekali, ispunjeni mržnjom, s vatrom u očima. Pokušavali su da ga zgrabe, ali Hristos je ispred njih postavio krst, i demoni su pali u ambis.
Putovanje je potom postalo mirnije. Stanko je dospeo u raj, mesto puno svetlosti, nepoznatih mirisa i boja. Video je svetitelje, poput Svetog Nikolaja, Arhangela Mihaila i Svetog Đorđa, ali i ljude iz svog detinjstva, kao i decu koja su trčala po zelenim livadama. Sve je odisalo mirom i ljubavlju. On je svedočiо da je video lepote koje ljudskim rečima ne mogu da se opišu. Gospod mu je tada rekao da se mora vratiti na zemlju jer ga njegova kćerka doziva kroz plač.
- Nakon raja, Stanko je imao priliku da vidi i pakao. Opisivao ga je kao jezivi prostor ispunjen tamom, hladnoćom i nesnosnim smradom. Ljudi su bili mučeni u ognjenim jezerima, napadani od strane zmija i obuzeti večnom patnjom. Shvatio je da su to duše onih koji su činili zlo, krali, varali, opijali se ili nanosili nepravdu drugima. To iskustvo ostavilo je dubok trag u njemu, jer je video posledice ljudskih grehova.
Njegov put se završio u Novom Jerusalimu, gradu od stakla i svetlosti. Video je prelepe palate i ljude koje je poznavao. Ipak, Gospod mu je jasno stavio do znanja da njegova misija na zemlji nije završena. Rekao mu je da mora da se vrati i da pomogne ljudima.
Dok se sve to događalo na duhovnom planu, na zemlji je prošlo 25 sati od trenutka kada je proglašen mrtvim. Lekari su konstatovali smrt i sve je bilo spremno za njegovu sahranu. Grob je bio iskopan, a porodica i rodbina okupili su se da ga isprate. U tom trenutku, njegova starija ćerka je primetila da mu se oči pomeraju. Ubrzo je svima postalo jasno da se dešava nešto neverovatno – čovek za koga su verovali da je mrtav ponovo je oživeo.
Ovaj događaj zbunio je i lekare i sveštenike. Jedan od poznatih stručnjaka, dr Laslo Puškaš, izjavio je da ljudski mozak može da izdrži bez kiseonika najviše četiri minuta, a ne 25 sati. Njegov povratak na život, prema njegovim rečima, mogao je biti jedino delo božje volje.
Nakon tog iskustva, Stanko je postao drugačiji čovek. Govorio je da je vraćen sa zadatkom – da svedoči o postojanju Boga, o raju i paklu, i o tome da zagrobni život zaista postoji. Počeo je da deli svoju priču sa sveštenicima, patrijarsima, lekarima i običnim ljudima. Njegovo svedočenje nosilo je snažnu poruku nade, vere i upozorenja.
Za njega, povratak iz smrti nije bio samo čudo, već i poziv da menja živote drugih. Smatrao je da ga je Bog vratio kako bi ljudima pokazao da život ne prestaje onog trenutka kada srce stane, već da postoji večnost u kojoj se svako suočava sa posledicama svojih dela. Njegove reči i dalje odjekuju: vraćen je sa zadatkom da bude podrška drugima, da širi ljubav i da podseća ljude da je vera ključ za spasenje.
