U kolektivnom sećanju prostora bivše Jugoslavije postoji nekoliko glasova koji, ma koliko vremena prošlo, ne prestaju da zvuče. Više u nastavku teksta…
Među njima je i glas Silvane Armenulić – rođene Zilhe Barjaktarević u Doboju 1939. godine – pevačice koja je od jednostavne devojke iz Bosne postala simbol elegancije, strasti i specifičnog, prepoznatljivog izraza u narodnoj muzici. Umjetničko ime, nadahnuto zvjezdanom harizmom filmske dive Silvane Mangano, postalo je njen lični pečat. Nije to bio samo ukras na plakatu, već poruka o ozbiljnosti s kojom je pristupala sceni: svaki izlazak pred publiku morao je da nosi priču, stil i emociju.
Njen uspon nije bio slučajan. Godinama je tražila pesmu koja će je izdvojiti, glas brusila po kafanama i pozornicama, a stas oblikovala elegancijom koja je bila ispred vremena. Silvana nije samo pevala – ona je živela svaku strofu. Ploče su donosile hitove koji su ulazili u domove i ostajali u njima kao porodično nasleđe: „Cigani, sviraj, sviraj“, „Rane moje“, „Srce gori jer te voli“, „Sama sam“. Iznad svih titrala je „Šta će mi život“, pesma koja je postala opšta melodija čežnje, snage i ženske postojanosti. Na sceni je bila kraljica manira: držanje, pogled, haljine, frizure – sve je bilo promišljeno, ali nikada hladno. U njenom stavu spajali su se dostojanstvo i toplina.
Privatni život dobio je novu putanju 1961. godine, kada je upoznala teniskog asa Radmila Armenulića. Veridba je usledila brzo, kao da se dvoje prepoznalo po nekom tajnom znaku. Venčali su se 26. oktobra iste godine tiho, daleko od reflektora, iako je Silvana već tada rasla u popularnosti. Ulazak u njegov porodični dom doneo je i prilagođavanje novim pravilima, ali je brak u prvim godinama delovao skladno i pun planova. Silvana nije odustajala od umetnosti; scena je bila njena sudbina, a muž joj je, uprkos povremenim strahovima i iskušenjima, ostajao oslonac.
- Kći Gordana rođena je 1964. godine i postala Silvanina najveća radost. Majčinstvo nije ugasilo ambiciju – naprotiv, dalo joj je dodatan smisao i upornost. U to vreme stigle su i prve senke: odlazak oca Mehmeda, čoveka koji ju je bodrio od prvih taktova, teško ju je pogodio. Život je tražio žongliranje između porodice, putovanja, snimanja i nastupa, ali Silvana je, kao i na pozornici, nalazila ritam.
Tragično veče 10. oktobra 1976. izbrisalo je liniju između planiranog i mogućeg. Nakon koncerta u Aleksandrovcu, na putu ka Beogradu, dogodila se nesreća koja je oduzela tri života: Silvanin, život njene sestre Mirjane Barjaktarević i violiniste Rade Jašarevića. Vijest je odjeknula kao udarac – ne samo u svetu muzike, već i u svakom domu gde su Silvanine ploče bile čuvane kao dragocenost. Posebnu težinu tragediji nosila je činjenica da je Mirjana bila u šestom mesecu trudnoće, a prizor razbijene violine na mestu nesreće za mnoge je postao simbol naglo prekinute melodije.
- Gordana je odrasla sa svesnošću da je majka pripadala svima, ali da je u kući bila samo njihova. Danas je zrela žena, dostojanstvena i diskretna, neko ko javnosti ne duguje spektakl, već uspomenu. Retko istupa, a majčin grob posećuje sama, van gužve i pogleda koji iz znatiželje pretresaju tuđu tugu. Na belom mermeru dva goluba – tihi znak večne ljubavi i mira – čuvaju priču o ženi koja je u umetnosti našla put do besmrtnosti.
