Nikada nisam zamišljao da će trenutak u kojem ću zaprositi svoju devojku doći na tako jednostavan način i u tako skromnom okruženju. Uvek sam mislio da će to biti nešto veliko, nešto što ostavlja bez daha, poput romantičnih scena iz filmova – uz vatromet, večeru u luksuznom restoranu ili možda putovanje u Pariz. Ali, kada je došao pravi trenutak, shvatio sam da ne želim spektakl. Želeo sam da moja prosidba odražava našu vezu, našu svakodnevicu i način na koji živimo ljubav. Zato sam odlučio da je zaprosim baš tamo gde smo proveli bezbroj sati zajedno – u našem omiljenom kafiću.
- Nije bilo unapred smišljeno. Tog dana smo, kao i mnogo puta ranije, došli u mali kafić na uglu ulice, mesto koje je godinama bilo naše utočište. To nije bio luksuzan prostor, ali je za nas imao posebnu čar. Tu smo razgovarali o svemu – o planovima, snovima, problemima, ali i o sitnicama iz svakodnevnog života. Nekad su ti razgovori bili ispunjeni smehom, nekad tišinom koja je govorila više od reči. Taj sto, ta fotelja, taj miris kafe – sve je to bilo utkano u našu ljubavnu priču.
Dok smo te večeri sedeli na svom uobičajenom mestu, osetio sam da je došao pravi trenutak. Ona je bila opuštena, nameštala se u svom omiljenom kutku, a ja sam u sebi osećao nemir i uzbuđenje. Srce mi je ubrzano kucalo, ali sam znao da ne želim da čekam neki “savršeni” scenario. Ponekad je najlepše ono što nastane spontano.
Pogledao sam je i rekao: „Znaš, ovo je naše mesto i mislim da je savršeno za nešto posebno.“ Možda u prvom trenutku nije razumela šta želim da kažem, ali su joj oči zasijale. Tada sam iz džepa izvadio malu kutijicu, otvorio je i, jednostavno, bez ikakvog uvoda, upitao: „Hoćeš li da se udaš za mene?“ Nije bilo velikih rečenica, ni pripremljenih govora. Bilo je iskreno, jednostavno i pravo iz srca.
- Reakcija je bila upravo onakva kakvoj sam se nadao. U njenim očima pojavile su se suze radosnice, a lice joj se ozarilo osmehom koji nikada neću zaboraviti. Ljudi u kafiću su primetili šta se dešava, ali u tom trenutku za nas nije postojalo ništa drugo. Iako je bilo znatiželjnih pogleda, osećali smo se kao da smo sami na svetu. Ona je izgovorila jedno odlučno i toplo „da“, a u tom trenutku sam znao da je sve na svom mestu.
Kasnije sam razmišljao koliko je zapravo značilo to što se prosidba dogodila upravo tu. Nije bilo važno da li je restoran skup, da li se negde u pozadini svira romantična muzika ili da li će ceo događaj izgledati dobro na fotografijama. Bitno je bilo da se sve dogodilo u prostoru koji je bio deo naše svakodnevice, koji je čuvao naše zajedničke uspomene. U tom malom kafiću proveli smo godine – smejali se, raspravljali, ćutali i maštali. To je bio prostor koji je s nama rastao i doživeo našu ljubav, i zato je bilo prirodno da baš tu započnemo novo poglavlje.
Nisam mogao da verujem koliko mi je srce bilo puno tog trenutka. Shvatio sam da prava sreća ne dolazi iz glamura, već iz iskrenosti. Ljubav nije u velikim i skupim gestovima, već u malim stvarima koje svakodnevno delimo sa osobom koju volimo. Zaprositi je u kafiću značilo je proslaviti sve ono što nas čini posebnim: jednostavnost, bliskost i iskrenu povezanost.
