Zoran Kelezić, pevač iz Podgorice, bio je jedan od najpoznatijih izvođača narodne muzike u bivšoj Jugoslaviji, koji je stekao veliko poštovanje i ljubav publike tokom svoje duge karijere. Rođen je u Podgorici i od početka svoje umetničke karijere isticao se kao narodni pevač, posvećen muzici koja odražava svakodnevni život i emocije običnog naroda. Za njega je pevanje bilo više od umetnosti – bio je to način povezivanja sa ljudima i širenja poruke ljubavi i tuge, što se odražavalo kroz njegove pesme koje su postale evergreeni.
Njegove najpoznatije pesme uključuju hitove kao što su “Moj dobri anđele”, “Dobro veče izgubljena nado”, “Stani mladosti stani, stani”, “Moj život je tužna priča”, “Željo moja, moj otrove”, “Vratiću se majko” i mnoge druge. Kelezić je svojim pesmama dotakao srca mnogih, a njegovi nastupi bili su pravo iskustvo za sve ljubitelje narodne muzike. Tokom svoje karijere osvojio je brojne nagrade, ali mnogo važniji od svih priznanja bila su srca ljudi koji su ga slušali i pratili.
- Nažalost, u 73. godini života, Kelezić je izgubio bitku sa ozbiljnom bolešću. Dve godine pre njegove smrti, pevač je otvoreno govorio o svojoj borbi sa rakom pluća. Na pitanje kako se oseća u tom teškom trenutku, Zoran je rekao: “Borim se. Sada idem na hemoterapiju u specijalnu kliniku ‘Brezovik’ u Nikšiću. Hemoterapije su jedina nada.” Zoran je verovao u medicinu, nadajući se da će terapije moći da mu “kupe” još nekoliko godina života. On je isticao da je za njega veoma značajno da se leči u svojoj domovini, u Crnoj Gori, u neposrednoj blizini svog naroda, jer je smatrao da je narodni pevač pre svega služitelj svog naroda, a ne nečiji “sluga” u inostranstvu.
Iako su te godine bile najteže u njegovom životu, Zoran Kelezić nije odustao od borbe. Ranije mu je odstranjen deo pluća koji je bio zahvaćen karcinomom, ali pevač se uprkos svemu hrabro borio. U intervjuu je istakao da je supruga Irena bila njegova najveća podrška tokom bolesti. On je naglasio da je ljubav koju je osećao od strane doktora i medicinskog osoblja bila izuzetno važna za njegov oporavak i borbu.
Kelezić je bio poznat po tome što nikada nije želeo da bude pod tuđim uticajem, pa je i tokom svoje bolesti odbio bilo kakve političke pritiske. U tom smislu, pričao je o tome kako mu je prijatelj spomenuo da ide u DPS, na šta je Zoran odgovorio da nikada nije bio „njihov pevač“, već pevač svog naroda. On se uvek borio za svoju nezavisnost, a njegov život bio je posvećen pesmi, ne političkim idejama. “Narod me je odabrao, i od penzije koja iznosi 320 evra, živim i lečim se”, rekao je pevač u jednom od svojih intervjua.
- Zoran Kelezić nije samo bio pevač, već je bio i simbol borbe i istrajnosti. Njegova najveća želja bila je da još jednom nastupi na bini Doma sindikata, koji je za njega bio hram muzike. U poslednjem intervjuu otkrio je da bi voleo da održi još jedan koncert u tom prostoru, gde je pevao već mnoge puta. “Pesma je sve za mene, pevaću do poslednjeg daha,” izjavio je Zoran, otkrivajući koliko mu je muzika bila važna do poslednjeg trenutka života.
Zoran Kelezić je, nažalost, predosećao svoju smrt, ali se nije predavao. Uprkos tome što su bile velike šanse da neće preživeti, on je nastavio da veruje u medicinu i da se bori, dok je ujedno planirao svoj poslednji koncert. On je bio umetnik koji je život posvetio narodu i muzici, i bez obzira na bolest, nije odustao od onoga što je voleo. Njegova borba s bolešću i želja da ostavi trag u svetu muzike ostali su inspiracija za sve koji su ga voleli.
U zaključku, Zoran Kelezić nije bio samo pevač, već i simbol snage i otpornosti. Bez obzira na zdravstvene probleme, on je ostao veran svojoj misiji – da peva za svoj narod, da ostavi pesmu koja će trajati i nakon njegovog odlaska. Njegovo nasleđe nije samo u pesmama koje je izvodio, već i u hrabrosti kojom je prihvatao život, pa i smrt.
