Sahrane su uvek bile bogate simbolikom i tradicijama, koje su se kroz vekove razvijale, pa čak i menjale u skladu sa društvenim normama i verovanjima. U mnogim slučajevima, običaji koji se praktikuju na sahranama mogu delovati neobično ili čak zapanjujuće, ali oni često dolaze iz dubokih korena etnoloških tradicija. Neki od tih običaja su preživeli do danas, dok su drugi, zbog svojih potencijalnih opasnosti, napustili svakodnevnu praksu. Jedan od najzanimljivijih aspekata sahrana su običaji koji nisu samo vezani za poštovanje preminulog, već i za pokušaj zaštite živih, koji se na nesvesnom nivou oslanjaju na magiju i simboliku kako bi sprečili nesreće. Iako su mnogi od tih običaja zapravo izraz duboke ljubavi prema preminulima, neki od njih mogu doneti više štete nego koristi.
Razrada
Jedan od najfascinantnijih običaja vezanih za sahrane je verovanje da, ukoliko tokom godine dve osobe iz iste porodice preminu, to može biti znak nečega većeg i lošeg. Etnolog Bojan Jovanović objašnjava da je po narodnim verovanjima, da bi se izbegla “treća smrt” u porodici, potrebno da se stavi lutka u kovčeg kao simbol treće duše. Ovo verovanje se zasniva na ideji da je broj smrti u porodici od presudne važnosti i da bi izbegli još jedan gubitak, porodice pribegavaju ovoj magijskoj radnji. Smatra se da je lutka ili simbolički predmet način da se umiri nesrećna sudbina i spasi ostatak porodice.
- Jedan od najstarijih običaja koji se i danas praktikuje jeste darivanje novca. Ovaj običaj ima duboko ukorenjena verovanja koja sežu do starogrčkog perioda, kada su verovali da pokojnici moraju platiti čamdžiji Flegiju da ih preveze preko reke Stiks, koja je vodila do zagrobnog života. Ovaj običaj je tokom vremena evoluirao u praksu darivanja novca porodici preminulog, koji se koristi kao novčana pomoć za pokriće troškova tokom žalosti.
Iako se u prošlosti bogati ljudi često sahranjivali sa zlatnicima, verujući da će im to pomoći da plate put do raja, ovaj običaj je vremenom postao sve ređi. Lopovi su počeli da pljačkaju grobove, u potrazi za zlatnicima, što je dovelo do toga da mnoge porodice sada sve manje koriste zlato kao dar za preminule.
- Pri pripremi pokojnika za sahranu, mnoge porodice još uvek stavljaju lične stvari koje su bile značajne za pokojnika, kao što su češalji, štapovi ili satovi. Veruje se da će ove stvari pomoći pokojniku da i u zagrobnom životu vodi računa o svom izgledu i zdravlju, kao što je to radio i za svog života. Pored toga, parice ili novac često se stavljaju u džepove pokojnika, smatrajući se potrebnim za “plaćanje” putovanja u drugi svet.
Međutim, postoji i niz stvari koje nikako ne treba stavljati u kovčeg. Jedan od najvažnijih saveta je da se porodične fotografije ne smeju stavljati u kovčeg preminulog. Naime, prema srpskim verovanjima, to može dovesti do opasnosti za članove porodice koji su na tim fotografijama, jer bi prema predaji, bog mogao da “povede” i njih u večnost zajedno sa pokojnikom. Zbog ovog verovanja, porodice se trude da očuvaju sigurnost živih, izbegavajući bilo kakvu mogućnost da se njihovi članovi nađu u opasnosti.
Zaključak
Običaji koji prate sahrane u Srbiji i širom Balkana nose duboko ukorenjena verovanja koja često kombinuju praktične potrebe sa magijskim uverenjima. Iako neki od njih mogu izgledati kao neobični rituali, svaki ima svoje značenje i cilj. Neki običaji, poput stavljanja lutke u kovčeg ili darivanja novca, predstavljaju pokušaj zaštite porodice i smanjenja magijske moći smrti, dok drugi, poput stavljanja porodičnih fotografija, nastoje da spreče opasnosti koje bi mogle uslediti. U suštini, ovi običaji pokazuju kako ljubav prema preminulima često može preći u nastojanje da se sačuva sigurnost onih koji ostaju.
