Život i dela vladike Atanasija Jevtića predstavljaju inspiraciju i podsećanje na snagu ljubavi, posvećenosti i humanosti. Njegov način života, koji je bio ispunjen brigom za druge, učinio je da mnogi, koji su imali priliku da ga upoznaju, ponovo veruju u snagu dobrote i ljudskosti. Kroz svakodnevne gestove, vladika je pokazivao svoju posvećenost vernicima i onima u nevolji, ostavljajući dubok trag u srcima svih koji su bili u njegovoj blizini.
Jedno od najposebnijih svedočenja o vladiki Atanasiju dolazi od dr Sande Rašković-Ivić, koja je podelila svoje iskustvo iz 1991. godine. Tada je, kao mlada odeljenska lekarka u bolnici “Laza Lazarević”, imala jednog pacijenta koji je bio Rom i monah. Pacijent je patio od paranoične psihoze i bio je potpuno odbio da jede ili pije, jer je verovao da ga truju. Uprkos naporima medicinskog osoblja da mu pomognu, pacijent nije reagovao na standardne tretmane, kao što su infuzije i sonde.
Jednog dana, dok je vladika vršačko-banatski bio u poseti bolnici, dr Rašković-Ivić je dobila obaveštenje da je došao do portirnice. Bio je to trenutak koji će zauvek ostati u njenom sećanju. Vladika je došao sa kesom pomorandži, odlučan da pomogne pacijentu. Dr Rašković-Ivić se seća da je vladika otišao sa njom do trećeg sprata, gde je pacijent ležao. Ušao je u njegovu sobu, pomilovao ga po glavi, uzeo ga za ruku, i zatim počeo da ljušti pomorandže. Svaku krišku pomorandže podelio je na dva dela – jedan deo je pojeo sam, a drugi je dao pacijentu, sve vreme milujući ga po glavi i govoreći mu da ga Bog čuva.
Ovaj postupak nije trajao samo nekoliko dana, već je vladika dolazio svaki dan, redovno, više od tri nedelje, hranio pacijenta i pružao mu duhovnu podršku. Iako su lekari sve vreme pokušavali da koriste medicinske tretmane poput sondi i infuzija, pravi napredak je postignut tek kada je vladika svojim prisustvom i ljubavlju postigao prekretnicu. Na kraju, pacijent je počeo da se oporavlja, a bolničko osoblje je moglo da odustane od infuzija i sonda. Samo lekovi su bili dovoljni, a pacijent je počeo da jede.
Vladika Atanasije nije samo pokazao svoju ljubav i posvećenost u tom trenutku, već je oduvek bio poznat po tome što je pomagao onima u nevolji, uključujući i one koji su bili marginalizovani ili napustili društvo. U još jednom značajnom gestu, vladika je nosio kosti prebilovačkih žrtava, uključujući i kosti dece, rekavši da će nositi taj sanduk kako bi ga sunce ogrejalo. Ovaj trenutak je bio još jedan izraz njegove duboke ljubavi prema svim ljudima, čak i prema onima koji nisu mogli da mu se zahvale ili ih je istorija zaboravila.
Vladika Atanasije Jevtić bio je više od običnog duhovnog lidera; on je bio istinski otac svojim vernicima. Njegova sposobnost da voli i bude tu za druge bila je zarazna i uticala je na sve koji su ga poznavali. Ljubav, koju je gajio prema svima, bila je iskrena, duboka i nesebična. Njegov primer nas uči da je prava ljubav ona koja ne traži ništa zauzvrat, koja ne bira među onima kojima pomaže, već im se daje bez obzira na sve okolnosti.
Zaključak: Svedočenje dr Sande Rašković-Ivić o vladici Atanasiju Jevtiću jasno pokazuje snagu njegove ljubavi i posvećenosti, kao i uticaj koji je imao na sve ljude sa kojima je bio u kontaktu. Kroz svaki njegov postupak, kroz svaki gest, vladika je pokazivao šta znači biti istinski posvećen drugima. Njegov život nas podseća da ljubav i saosećanje ne poznaju granice i da je najlepši način da se pomogne drugima – kroz neposrednu brigu i iskreno saosećanje.
