U današnjem članku govorićemo o bogatoj i duboko ukorenjenoj tradiciji Đurđevdana, jednog od najvažnijih praznika u srpskom narodnom kalendaru.
Ovaj praznik, koji se obeležava 6. maja po novom, odnosno 23. aprila po starom kalendaru, vekovima je bio orijentir po kojem su naši preci merili vreme, organizovali život, pratili prirodu i donosili važne odluke. Đurđevdan nije bio samo verski datum, već i ključni trenutak u godini koji je označavao granicu između zime i leta, kao i početak novih ciklusa u prirodi i domaćinstvu.
- Prema narodnom verovanju, vremenske prilike na Đurđevdan bile su od presudnog značaja za predviđanje čitave godine. Ako je na taj dan vedro i sunčano, verovalo se da će godina biti rodna i berićetna. Ukoliko bi na Đurđevdan i dan posle njega padala kiša, ljudi su očekivali sušno leto, dok je kiša na treći dan, na dan Svetog Marka, nagoveštavala kišovito i vlažno leto. Ovakva verovanja prenosila su se s kolena na koleno i bila su čvrsto utkana u život seoskih zajednica, u kojima je uspeh u poljoprivredi zavisio od vremenskih prilika.
Đurđevdan ima izuzetno snažno simboličko značenje. On predstavlja obnovu prirode, zdravlja i života. U mnogim domaćinstvima se praznik obeležava uz posebne običaje koji imaju cilj da zaštite ukućane, domaće životinje i imanje. Đurđevdan je poznat po obredima koji se vezuju za zdravlje, plodnost, ljubav i brak, a uz njega su često išle i brojne magijske radnje koje su imale ulogu da obezbede sreću i blagostanje tokom cele godine.
Kuće se na Đurđevdan ukrašavaju zelenilom, naročito grančicama vrbe, koje simbolizuju buđenje prirode. Od bilja i leskovih pruća pletu se venci koji se postavljaju na kapije, staje ili kućne krovove, sa verovanjem da će tako dom biti zaštićen od nesreće i bolesti. Zelenilo se unosilo u kuću kako bi se podstakla plodnost i rast svega što je domaćinu važno – od stoke do žita. Ove biljke nisu birane slučajno – svaka je imala svoje značenje i verovalo se u njenu moć da štiti i blagosilja.
- Poseban značaj imala je i ishrana tokom ovog perioda. Mnogi ljudi nisu konzumirali ovčije mleko ni jagnjeće meso sve do Đurđevdana. Taj dan je bio i trenutak kada se prvi put u godini muzu koze i ovce, a od tog mleka pravi se prvi sir koji se obavezno nosi svešteniku na blagoslov. Ovaj čin se doživljavao kao duhovno i praktično obezbeđenje plodnosti stoke i obilja u staji, što je bilo ključno za seoski život.
Đurđevdan je i dan koji se smatra povoljnim za venčanja i prosidbe. Verovalo se da je to najbolji trenutak za započinjanje novog života u dvoje, jer simbolično označava buđenje života i prirode. Mlade devojke i momci praktikovali su određene rituale kako bi prizvali sreću u ljubavi, kao što su jutarnje umivanje biljem uoči praznika ili skriveni pogledi kroz venčiće od zelenila.
U pravoslavnom kalendaru, Đurđevdan ima izuzetno važnu poziciju. On je druga najčešće slavljenija krsna slava u Srbiji, odmah nakon Nikoljdana. Među pravoslavnim Srbima i Romima, Đurđevdan je duboko poštovan kao dan svetog Đorđa, zaštitnika vojske i pastira, a po narodnoj pesmi, slavila ga je i legendarna ličnost Kraljević Marko. Pored Đurđevdana, Srbi obeležavaju i Đurđic, 16. novembra, dan prenosa moštiju svetog Đorđa, koji je osmi po redu po broju slavara u Srbiji.
U duhovnom, simboličkom i praktičnom smislu, Đurđevdan je sveobuhvatan praznik koji objedinjuje veru, prirodu, porodicu i zajednicu. Njegovo obeležavanje povezuje prošlost i sadašnjost, podsećajući nas na vrednosti koje su naši preci prenosili i čuvali vekovima. U vremenu koje često zaboravlja ritam prirode i značaj zajedništva, Đurđevdan ostaje snažan podsetnik na to koliko su naši koreni važni za razumevanje identiteta i duhovnosti.
