U današnjem članku pričaćemo o nečemu što duboko dira u srce i podseća nas koliko su humanost i empatija dragoceni u vremenu kada su sebičnost i otuđenost postali svakodnevica.
- U središtu ove priče nalazi se Tamara Misirlić, žena čije ime mnogi danas izgovaraju s poštovanjem. Njena dela nisu glasna niti praćena velikim parolama, ali su zato ispunjena tihom snagom, istinskom brigom za ljude koji su često zaboravljeni. Tamara bez oklevanja pomaže starima, bolesnima i onima koji su izgubili veru da ih se iko još seća. Ona ne nosi samo hranu i lekove, već i toplu reč, iskren osmeh i zagrljaj koji često znači više od materijalnih stvari. Njena misija je jasna i jednostavna – da niko ne bude zaboravljen.
Ovog puta, Tamara nije bila sama. Uz nju je bila baka Mirjana, žena koja je već na pragu stote godine života, ali u srcu i dalje nosi toplotu i osećaj za tuđu muku. Iako je i sama u poznim godinama i često se bori sa sopstvenim slabostima, ona nije izgubila sposobnost da vidi tuđe potrebe. Njih dve su se našle u jednom tržnom centru, a Tamara je želela da baka Mirjana tog dana zaboravi brige i priušti sebi sitnice koje voli. Međutim, baka Mirjana je izgovorila rečenicu koja je zauvek ostala u Tamarinom sećanju: „Možemo li i Sretenu nešto da uzmemo? On ti je gladan… po tri, četiri dana sedi bez ičega…“ Te reči nisu bile samo molba, već vapaj jednog srca koje ne može da se pomiri sa tuđom patnjom.
U trenutku kada je Tamara čula te reči, osetila je nešto posebno – ljubav i brigu koja je toliko snažna da može da pomeri granice. Baka Mirjana je tada, umesto da razmišlja o sebi, mislila na deku Sretena, čoveka koji preživljava u teškim uslovima, često danima bez hrane i topline. I kad je Tamara rekla da će mu kupiti sve što mu treba, baka Mirjana je potrčala od radosti, kao dete. Njena sreća nije bila zbog onoga što je sama dobila, već zbog onoga što će neko drugi dobiti. Taj trenutak je bio čista lekcija nesebičnosti.
Kada su stigle kod deke Sretena, zatekla ih je prizorna tišina jedne skromne sobe. Frižider je bio gotovo prazan, a u njemu je stajala samo mastica. Tamara je stajala u neverici, osećajući knedlu u grlu, dok je baka Mirjana pažljivo gledala svog prijatelja. Deka Sreten, krhkog tela, ali sa očima punim zahvalnosti, tiho je rekao: „Mirjana, da mi nisi ti… ja bih crko gladan.“ Te reči odzvanjale su u Tamarinom srcu kao najdublja istina o ljudskosti.
- Tamara nije došla praznih ruku, donela je hranu, lekove i reči utehe, ali ono što je primila zauzvrat bilo je mnogo više. Dok su se spremale da krenu, deka Sreten je posegao u džep i izvadio malu pištaljku. To je bila jedina stvar koju je imao da pokloni, ali nije želeo da Tamara ode praznih ruku. Taj skromni poklon bio je njegov način da kaže hvala. Iako nije imao ni hleba, imao je srce puno potrebe da uzvrati ljubaznost. U tom trenutku Tamara je shvatila da najveće bogatstvo ne leži u onome što posedujemo, već u onome što smo spremni da damo.
Kada je Tamara ovu priču podelila na svom profilu, izazvala je pravi talas emocija. Ljudi su plakali, delili objavu, nudili pomoć i mnogi su priznali da ih je to nateralo da razmisle o sopstvenim prioritetima. U svetu gde se često juri za materijalnim stvarima, ovakva priča podseća da su ljubaznost, empatija i iskrena briga za druge ono što nas čini ljudima. Neko će možda reći da je to mala stvar, ali upravo takve male stvari menjaju svet.
Tamara je želela da obraduje jednu osobu, a završila je tako što je promenila dan i život troje ljudi – svoj, bakin i dekino. I dok se sećamo te priče, važno je zastati i setiti se da svako od nas može biti poput Tamare, makar na trenutak. Možda ne možemo da rešimo sve probleme sveta, ali možemo da učinimo da neko, makar na kratko, oseti da nije sam. Jer u svakom pogledu zahvalnosti, u svakom sitnom poklonu, krije se čitav univerzum ljubavi i dobrote koji nas podseća da je biti čovek najveća privilegija. Humanost nije privilegija pojedinaca, ona je mogućnost svakog od nas.
