U današnjem članku obrađujemo temu koja izaziva jake emocije i podseća na neka davna vremena kada su čast, porodični ugled i moralne vrednosti bili stubovi društva. U to vreme, odricanje člana porodice javno, naročito putem novina, bio je čin koji je imao duboko simbolično i društveno značenje.
Takav postupak je, u svojim korenima, predstavljao pokušaj da se sačuva porodična čast, da se jasno izrazi neprihvatanje određenog ponašanja i da se istakne distanca prema osobi čije su odluke ili dela narušila porodični sklad. U savremenom dobu, međutim, takvi gestovi su postali prava retkost, a kada se dese, izazivaju šok i zbunjenost javnosti.
- Rečenica “odreći ću te se preko novina” danas zvuči gotovo kao fraza iz neke stare drame ili kao pretnja izrečena u žaru svađe. Iako i dalje postoji u svakodnevnom govoru, retko ko se zaista odluči da sprovede takvu izjavu u delo. Ipak, nedavno se na stranicama jednih dnevnih novina iz Republike Srpske pojavio oglas u kojem se jedna žena iz Banjaluke javno odrekla svoje kćerke i zeta. Oglas je bio kratak i bez dodatnih objašnjenja, što je dodatno raspirilo radoznalost i nagađanja u javnosti. Ostala je nepoznanica šta je navelo majku na tako radikalan korak, ali je jasno da je reč o duboko emotivnom raskolu unutar porodice.
Sociolog Ivan Šijaković, koji se dugo bavi proučavanjem porodičnih odnosa i kulturnih obrazaca na ovim prostorima, objašnjava da ovakvi postupci imaju svoju istorijsku i kulturološku osnovu. Prema njegovim rečima, čin javnog odricanja predstavlja svojevrsnu poruku društvu, porodičnoj i široj zajednici, kao i samoj osobi koja je izopštena. Šijaković naglašava da ovakav čin obično proizlazi iz dubokog nezadovoljstva, ozlojađenosti, kao i osećaja izdaje ili nepravde.
- On ukazuje da je odricanje u javnosti nekada bilo oblik društvene osude i sredstvo zaštite porodice od sramote. Roditelji su želeli da jasno pokažu da ne podržavaju ponašanje svoje dece, a oglas u novinama bio je način da se ta poruka prenese široj javnosti. U mnogim slučajevima, takav čin imao je više simbolično nego praktično značenje. Šijaković napominje da se ta praksa prenosila usmenim putem kroz generacije i da je u osnovi bila upozorenje, često bez stvarne želje da se zaista prekine svaki kontakt sa voljenom osobom.
Danas, prema njegovim rečima, ovakvi potezi uglavnom proizlaze iz narušenih odnosa unutar porodice, pogotovo kada komunikacija i razumevanje potpuno izostanu. Umesto nekadašnje potrebe za zaštitom javnog morala, moderni razlozi su mnogo ličniji – sukobi, emocionalne povrede, pa i psihološke traume koje članovi porodice međusobno nanesu. U takvim slučajevima, roditelj može doživeti osećaj da mu je narušeno poverenje, a odricanje postaje krajnja manifestacija očaja i bespomoćnosti.
Šijaković posebno ističe koliko ovakav čin može imati težak psihološki uticaj na osobu koja je odbačena. Bez obzira na godine i okolnosti, svako dete, pa i odrasla osoba, duboko u sebi čuva emotivnu vezu sa roditeljem. Kada se ta veza nasilno prekine i to još javno, posledice mogu biti dugotrajne i bolne. Osećaj krivice, odbačenosti i osramoćenosti često prate one koje društvo počne da posmatra kao “onog koga se majka odrekla”.
U vreme kada su međuljudski odnosi sve složeniji, a porodične veze često na ispitu zbog različitih životnih okolnosti, ovakvi ekstremni postupci podsećaju na važnost razgovora, razumevanja i empatije. Iako mogu delovati kao rešenje, odricanje ne rešava dubinske probleme, već ih često dodatno produbljuje. Zato je važno da se problemi u porodici rešavaju uz pomoć otvorene komunikacije, a po potrebi i stručne podrške, pre nego što dođe do koraka iz kojeg se teško vraća.
